U pet kod ringišpila: 21 sprat

Vrlo je moguće da ova informacija nikome neće biti od prevelikog značaja, ali ako se kojim slučajem nekada odlučite da na 21. sprat idete peške (loša ideja), ili se spuštate sa njega (malo manje ali još uvek loša ideja), sva je prilika da ćete u toj misiji pregaziti oko dve hiljade koraka. Ako uzmemo u obzir izbegavanje prepreka na putu, preskakanje predmeta i bežanje od sopstvenih misli kao i neobične susrete koji uvek mogu da se nenadano dese, kad kažem „misija” stvarno to i mislim.

Ovo sve znam sasvim slučajno jer sam pre neki dan nosila pomorandže upravo na jedan takav sprat koji je smešten toliko visoko da kažu da se sa vrha vidi čak i Fruška gora. Ne mogu to baš da potvrdim jer sam se te urbane legende setila tek kad sam išla u suprotnom smeru. Ne mogu baš ni da kažem zašto sam uopšte išla peške u bilo kom smeru i šta me je na to nateralo, ali kako nema mnogo zgrada u kojima su ovakvi monumentalni poduhvati mogući, vrlo verovatno da je već sama prilika bila dovoljan razlog. Činjenica da dobrih osamdesetak metara mogu da provedem praktično nigde – između oblaka i čvrstog tla dok ponavljam istu radnju i ne pripadam ničemu.

Prva tri sprata su, moram priznati, prošla dosta glatko, čak se usuđujem reći i zabavno. Imala sam praznu glavu i dobru volju, brojala sam stepenike, gledala malo u patike malo kroz prozor čisto da utvrdim kolika je razlika u pejzažu i uopšteno govoreći bila fascinirana kako su mi stopala brza. Zadavala sam sebi neki zamišljeni tempo, pa ga menjala. Ubrzavala pa usporavala, i svaku promenu pratila tako precizno kao da apsolutno znam šta radim. Čudno je, stvarno je čudno kretati se, pomisliti nešto i to i uraditi.

Stvar je počela da se komplikuje negde na sedamnaestom kad sam zapela na stari, sa nekoliko fleka obeleženi dušek, jedan od onih za koje nikada ne možeš biti siguran da li su namenjeni za jedno ili za dvoje. Izbačen na ničiju zemlju hodnika, ostavljen da preprečava put. I znam stvarno da ne priliči dušek kriviti za sve što se posle dogodilo, ali prosto baš tad me je uhvatila neka tuga. Sigurno je da su se razne knjige tu pročitale, da se patilo i plakalo, sigurno nekad i volelo, svašta se i reklo i poverilo i prepričalo, nešto se slučajno prosulo, nešto se ispod sakrivalo, a sad odjednom toliko nikome ne treba da ih mrzi čak i da ga bace.

Čitala sam jutros vesti. Evropa je brojnija za gotovo milion ljudi od kada je „novi” rat počeo. Petnaesti sprat. Sad nešto mislim pa svi oni mora da spavaju po ko zna kojim i čijim, možda baš istim ovakvim dušecima u sportskim centrima i prihvatilištima širom Evrope. Nekom bi i ovaj sigurno koristio. Koristio bi i onima što su ostali, mada možda oni to rešavaju i drugačije. Blokovi od opeke, pa ćebe pa posteljina. Tako smo barem mi radili, koliko se sećam. Prosto je neverovatno kakav haos i bezumnosti mogu da nastanu u samo dve nedelje. Čuj dve, obično sve ode dovraga u samo jednom danu. Dok trepneš sve se obesmisli. Na sve strane isplivale traume, a postojanje opet postalo tako krhko i neizvesno. Kažu da nabrajanje smiruje misli. Koje još reči znam da počinju na „po”? Polupano, pogrešno, potrošeno, pozamašno, poražavajuće, polovično… Ne pomaže. Sve više mi je muka i više nisam ni sigurna od čega.

Dvanaesti. Neko drži difenbahije na veš mašini ispred stana gde ima nenormalno mnogo svetla. U zraku sunčeve svetlosti se najbolje primete te fino usitnjene čestice koje mogu biti bilo šta ili bilo ko. Do desetog sprata sam nekako i uspela da zaboravim na dušek, ali me sada misao o prašini nije napuštala. Šta god radio pre ili kasnije se sležeš po nečijoj difenbahiji. Moram da prestanem da gledam u noge, počinje da mi se vrti od istih krugova. A eto, k’o za inat baš me u poslednje vreme ti neki isti krugovi posebno mnogo jure. Gde god se okrenem nešto što sam već videla, ili već radila. Kako zakoračim u novo, imam utisak da sam tu već bila, da sam sve ovo negde već čula i da ne postoji ništa što me može iznenaditi.

Negde oko osmog sprata sam poželela da počne da pljušti, ali neće. A i ako bude, to nije ona kiša koja mi treba, jer nije proleće. Poželela sam i da pozovem lift i od svega odustanem, ali ne ide to baš tako lako. Nekada mi se čini da ništa ne prolazi, i da se ni iz čega stvarno ne izbaviš, samo staviš po strani. Sutra ćemo. Stanovi na jednocifrenim spratovima imaju lepše otirače ispred ulaza i čistije prozore. Nekada se uplašim da je sve najbolje već prošlo. Uskoro će se promeniti sat, dobićemo taj još jedan, a kad krenem vreme da računam na leto, bude ipak nekako bolje. Možda sve dobro tek dolazi. Peti. Odnegde miriše pasulj i sredstvo za čišćenje podova. Odjednom mi nedostaje toliko toga. Neka lica, neka imena da ih zakotrljam u ustima, neki gradovi, neka leta, neka ćebad koja su dugo stajala u ormaru, miris soka od zove, neke priče i nečiji glas. Niz poslednja tri sam se samo bezumno sjurila, pa neću valjda ovde plakati.

Otvorila sam vrata i izašla na ulicu. Veče je bilo prilično prohladno i već uveliko u toku. Svi nešto rade rukama i nekud žure. I oni imaju brze noge, i niko ne zna kakva se drama odvije u čoveku kad zaglavi 21 sprat da ide ukrug. Pritegnula sam bundu, navukla kapu na čelo, duboko udahnula i nastavila da hodam. Ja im sigurno neću reći. 

Fotografije: Teodora Jeremić