Gistro priče: Imati mišljenje

Nećete verovati, ali imam mišljenje o većini stvari koje se dešavaju oko nas. Istina je da umem da budem ravnodušan oko besmislenih dilema tipa Zvezda ili Partizan, Samsung ili Ajfon, ali kada su u pitanju neke ozbiljnije teme, stvari stoje posve drugačije.

Pre dve nedelje je počeo rat u Ukrajini. Na jednoj strani je Rusija, na drugoj Ukrajina. Ostatak sveta zauzima strane. Ubijaju se ljudi, uvode sankcije, preti najvećom ekonomskom krizom od Drugog svetskog rata, spominju se nuklearne bombe. U zavisnosti od sistema vrednosti, vaspitanja i inteligencije, podržavate jednu ili drugu stranu. Nemoguće je biti ravnodušan povodom zagrevanja za Treći svetski rat. Priznajem da ni ja nisam izuzetak. Savršeno dobro znam na čijoj sam strani i zbog čega.

Uskoro će izbori u Srbiji. Opet ćemo birati predsednika zemlje i vladu. Sa svih strana nas bombarduju listama, obećanjima, lažima, istinama, kritikama i hvalospevima. Neko već sad zna za koga će glasati, neko će saznati u narednih par nedelja, neko neće nikad, a neke ne zanimaju izbori i politika. Za sebe znam samo dve stvari – da nisam u ovoj poslednjoj grupi i za koga ću glasati.

Prošlog vikenda se održao domaći izbor za Pesmu Evrovizije. Oko toga se digla velika buka. Pobedila je pesma koja je stilski drugačija od onih koje obično predstavljaju Srbiju na ovom takmičenju. Mnogi su oduševljeni pesmom, a nije mali broj onih koji su u toj pobedi videli nadu za sve nas. Kao neko kome je bavljenje muzikom posao, svakako da znam da li me je pesma oduševila i zašto jeste ili nije, odnosno ima li nade za nas.

Koje je tačno onda moje mišljenje o svemu tome? Odgovor na to pitanje znaju ljudi sa kojima pijem kafe, oni sa kojima telefoniram, slušam muziku, idem na koncerte, pričam viceve, pitam za savete, jedem tople sendviče, sa kojima se grlim i ljubim, sa kojima posmatram svitanje na Voždovcu poput ovog sa fotografije gore, koje poznajem i koje volim. To što imam pristup internetu, ili što mi ljudi daju novac za tekstove koje pišem, ne znači da o svakoj aktuelnoj temi na svetu imam potrebu da svoje stavove obznanjujem onima sa kojima delim pristup internetu.

Jer za veliki deo onoga što većina ima da kaže na (ne)pomenute teme, stvarno me iskreno boli du*e. Imam svoj stav, a on se neće promeniti nakon što sam upoznat sa mišljenjem nepoznate osobe, bilo online ili offline. Ne doživljavam sebe ni iznad, ni ispod nekog od njih, naprotiv. I oni i ja imamo neki jmbg, plaćamo račune, idemo kod lekara i samo smo mali šrafovi u velikoj mašineriji. A po toj logici zaključujem da ista ta većina ima puno pravo da je boli du*e za moje stavove. I zbog čega bih ih onda javno iznosio? Pa ni zbog čega.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča