Žena na ivici na nervnog sloma: Kiša

Crn je i ima čipkastu dekoraciju krem boje. Kupila sam ga, da bih se vezala za njega, pa da bi mi bilo teško da ga izgubim. Naravno da ga nisam ponela nikad kada je padalo, zato što je veliki i kabast. A možda i zato što mi i nije toliko mrsko da pokisnem.

Volim da pokisnem, ali da nemam ništa što može da se tom prilikom upropasti. Neću da me grize savest za neke nežne cipelice od antilopa, one koje će se na kiši raspasti kao keks koji je predugo u mleku. Ali ako nemam o čemu da brinem, onda volim da me uhvati pljusak. To je tako fatalistički. Obuzela te je priroda, uzela pod svoje, a ti si tako slobodan, slobodan da budeš mokar. Ništa se strašno neće desiti, jer ćeš se osušiti. Još ako je leto i ako je toplo, tek tada nema brige.

Ipak, nije sve bilo bezbrižno one večeri, kada sam posle časa italijanskog čekala tramvaj. Mladi par koji je stajao pored mene se svađao. Ona ga je terala da pozove taksi i kudila što je uopšte i naterao da izađu iz kuće. Preko puta ulice videla sam poznatog novinara i njegovu ženu, koja je besno o zid robne kuće bacila svoje mokre espadrile. On je, u znak solidarnosti bos gacao po bari. A sa moje druge strane stajao je stariji par, ona je klonula i naslonila se na njega, na sebi je imala kabanicu na kojoj je pisalo Francuska četvrt Nju Orleans, on je bio obučen kao za safari i čitao je novine, koje su se gotovo savijale od vlage. Nije mario. Bili su baš zanimljivi.

Nisam više razmišljala o kiši i kišobranima, već o tome kako je njima sigurno lepo zajedno i kako želim jednog dana i ja kao baka da se naslonim na nečije rame dok kiši. Naravno, da pre toga obiđemo Francusku četvrt u Nju Orleansu i kupimo kabanicu. O safariju da ne pričam, to se podrazumeva.