Žena na ivici nervnog sloma: Kinez i japanka

Kada čistimo kuću uvek pronađemo gomilu stvari ispod kreveta. Tu su, sada već suvi ogrisci jabuka, zgužvani hanzaplasti, koštice iz lubenica, iza šporeta su iz šerpe nekada davno odbegle špagete. Tako sam danas ispod taburea pronašla narandžastu japanku iz Alanje, koja me je podsetila na leto, parkove pune mačaka, urmašice, ali i na nešto što me je ražalostilo.

Jednog dana mi se baš plivalo, a sunce je bilo prejako da bismo na plažu odveli malog sina, pa sam odlučila da ga sa mužem ostavim u parku, a da ja odem sama da se pljusnem. Sišla sam na plažu, ostavila peškir, naočare i papuče na pesku i ušla u more. Baš sam uživala i činilo se da ništa ne može da pomuti radost. Ali desilo se da kada sam izašla nisam mogla da nađem stvari. Znam da sam ih ostavila kod zastavice sa brojem pet, ali ih tamo nije bilo.

Počela sam da tumaram. Vreme je prolazilo i osećala sam kako crvenim. Nisam mogla da hodam, jer je pesak bio vreo, a mojih papuča ni od korova. Pomislila sam kako bi najbolje bilo da potražim muža i dete, ali nisam mogla bosa, jer bi mi sagoreli tabani.

Videvši kako besciljno lutam, kineski par mi je prišao i predložio da zovemo čuvara plaže, pa se uskoro pojavio smireni čovek, koji mi je rekao gde sam se kretala i gde bi trebalo da tražim stvari. Onda mi je Kinez predložio da pozajmim njegove papuče i odem da potražim muža. Tako je i bilo, a kako se detetu spavalo, otišli smo do hotela. Uspavala sam ga, a onda se vratila do plaže, da čoveku vratim papuče. Nije prošlo mnogo vremena, ali čoveka nije bilo.

Kako li je on bez papuča otišao? Ili je možda u vodi? Čekala sam dugo, ali nije ga bilo. Ne samo da sam se užasno orijentisala u prostoru, nego sam se i saplela o nešto. Da, to su bile moje stvari. Pojavile su se niotkuda, kao da ih je neko spustio sa Marsa. Kinez se nikada nije vratio po papuče, koje sam ostavila pored ležaljke na kojoj je sedeo. Crne, elegantne, mnogo lepše od moje narandžaste japanke, koju sam danas našla ispod kreveta.