Žena na ivici nervnog sloma: Ljubovija girl
Prevoza baš dugo nije bilo, išla sam gore-dole po stanici gledajući šta ima u cvećari, kakvi su irisi i kale, i da li je ona narandžasta tačka u daljini autobus koji mi treba. Imam dobar vid i uvek mogu da ocenim kada u daljini velikim ćiriličnim slovima piše Dorćol.
Prevoz nikako da dođe, pa sam prišla stanici da otkucam broj i pošaljem poruku i vidim za koliko će. Primetila sam da to zanima i devojku koja je cupkala na stanici. Rekla sam joj da će za šest, i da, iako to deluje mnogo, u delu grada odakle autobus dolazi nije gužva i da će brzo, pogotovo ako voze kao i obično, a to je kao da voze krompir.
Nisam mogla da po govoru shvatim odakle je, pa sam je pitala. Studentkinja defektologije iz Ljubovije. Dok se konačno približavao naš bus otkrila mi je da ima dve sestre i brata, da joj izgledam mlađe, onda sam joj ja ispričala kako idem kod drugarice, kako se tamo mi devojke večeras skupljamo da pijemo vino i jedemo tiramisu, kako izlazimo blizu dvadeset godina i kako nam je sad gušt da sedimo i da pričamo i da više niko ne ostaje do četiri ujutru, da je to za njih mlade. Gotovo da sam joj se izvinjavala što prevoza dugo nije bilo, a što je ovaj sav raskliman, kao da joj se ja, Beograđanka, pravdam zbog izneverenih očekivanja od mog grada. Možda bi me njen grad lepše dočekao.
Molila sam je da motri kroz prozor, da ne promaši stanicu. Ovo je njena, baš joj je drago da smo se isćaskale. Vidimo se nekad, možda na stanici, možda u Ljuboviji, koja ima prelepu prirodu. Nikad nisam bila u Ljuboviji. A sva mesta u kojima je nešto belo ili se nešto ljubi bar malo su lepša od ostalih.
Fotografije: Ana Vučković