Žena na ivici nervnog sloma: Plamičak

Nije bilo važno to što iz velikog grada dolazim u mali grad na moru, i što sam samo nedelju dana pre toga jela najlepši moskva-šnit, kao devojčica sam bila ushićena odlaskom u poslastičarnicu hotela, najvećeg u gradu na rivijeri, onog koji je obećavao solidnu ponudu, kvalitet i malo elegancije.

Sedela sam pod palmama i motrila na vitrinu sa kolačima, staklenu, da svako vidi šta je sve u ponudi. Moji bi naručili kafu ili sok, a onda bi dodali kako će devojčica da priđe da izabere kolač. Odlazila bih do vitrine i kao da sam deca iz crtaća Umočiću, ostajala prikovana za staklo. Takođe, ne znam zašto sam bila omađijana različitim voćnim kupovima sa malo šlaga, flamingosom i papirnim šeširićem.

Obožavala sam ikonografiju rivijere, njeno setno lice, ali i ono što je kič. Obožavala sam prodavnice gipsanih figura, a možda još više ono što je u jednom trenutku bilo popularno – raznobojni pesak između dva komada stakla. To je bila nekakva umetnost za mene tada, neka metafizika, i bila sam vrlo zadovoljna kad su mi to kupili. Ne znam gde mi je sad taj razliveni peščani sat, ali znam gde je moj portret, koji je napravio slikar u Starom gradu.

A zašto sam se svega ovoga setila? Možda jer nisam otišla na more. A možda jer sam prošla pored prodavnice lampi i videla jednu sa plamičkom koji se pomerao kao da je pravi, a bio je, naravno – od papira. Lažni plamičak, još jedno ushićenje sa šetališta primorskih gradova, gde je sve mamipara i ekstravaganca, iako ima toga i kod kuće, u Beogradu. Ali pošto smo već ovde, ako nećeš da mi kupiš gipsanog Posejdona, kupi mi kuvani kukuruz.

Naslovna fotografija: Pinterest