Žena na ivici nervnog sloma: Staklarija

Mama moje drugarice svakog meseca menja raspored nameštaja i farba zid u drugu boju. Ja nisam takva, mrzi me da se bavim tim, ali kada to konačno uradim – oduševim se. Nešto kao šišanje, zapitam se zašto to ranije nisam radila.

Trebalo je ubaciti novi ormar, a izbaciti stari. I onda sam promenila raspored komodi, fotelji, polici za pića, i otkrila uglove za koje nisam znala da postoje. Konačno sam mogla da priđem i fotografiji koja je stajala visoko iznad komode, toliko da sam do nje mogla da dođem samo pajalicom. Sada sam je uzela da je izbrišem i otkrila da na zadnjoj strani, tamo gde je paspartu malo iscepan može da se vidi i zadnja strana fotografije, gde je flomasterom napisano 2. 2. 1985. Na fotografiji sam ja kao beba, a ova fotografija stajala je iznad babinog i dedinog kreveta. Kad su otišli i kad smo prodali njihov stan, uzeli smo uspomene.

Pomerila sam policu sa pićima. Dugačke vinske elegantne čaše, kabaste krigle, različite male rakijske, staklene gondole za sladoled i banana-split, keramičke šolje – svi su tu. A ispod arsenal alkohola – uzo koji je mama donela iz Grčke, a još ga nismo ni otvorili, a ima i male čaše sa motivima sa Halkidikija, brutalni konjak, koji smo dobili za venčanje i hrpa alkohola kada se Filip rodio.

Sedim na podu, brišem čašu po čašu i razmišljam kako bi trebalo svu staklariju da operem. Ali to ću neki drugi dan, kad budem imala samo to – da mi baš bude gušt. Tad ću da otvorim neko od ovih pića i proslavim rođenje svog deteta onako kako nisam mogla kad se rodio, i proslavim onu malu sa fotografije koju sada konačno mogu da dohvatim.

Fotografije: Ana Vučković