Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Jugoslovenska kinoteka: Moj izbor – Radivoje Raša Andrić

AUTOR: CityMagazine 18 Mar, 2022
Jugoslovenska kinoteka: Moj izbor – Radivoje Raša Andrić

Popularni reditelj Radivoje Raša Andrić za program Moj izbor dao je listu filmova koje je „doživeo srcem i dušom”. Na svoj duhovit i opušten način u intervjuu za Kinoteku govorio je o odnosu prema komediji, o Linču, Džarmušu, Karpenteru kao majstorima atmosfere, o specijalnoj vezi s Kinotekom, o roditeljima koji su mu formirali filmski ukus, kao i o svom novom filmu Leto kada sam naučila da letim, koji upravo puni bioskope u Srbiji.

Na vašoj listi preovlađuju filmovi za uživanje. Po kom ste ih kriterijumu birali?

To su filmovi posle kojih sam se osećao ispunjenim. Iz bioskopa sam izlazio pun elana i odlazio u nastavak dana ili nastavak noći pocupkujući. S druge strane, ima tu naslova posle kojih sam bio duboko zamišljen, posle nekih nisam uopšte bio sposoban da progovorim dan, pa čak i dva. A i to je jedna vrsta ispunjenosti.

Zadatak koji sam od Kinoteke dobio bio je da izdvojim filmove koji su na mene ostavili najdublji trag, koji su me oblikovali. Stoga na spisku nisu filmovi koji su najznačajniji, najvažniji, najdublji, nego oni koji su me obeležili, oni koje sam doživeo srcem i dušom, a ne glavom. Naravno, spisak takvih filmova znatno je duži, ovo je samo jedan isečak.

Recimo, film uz koji uvek plačem – od trenutka kad Artura proglase za viteza usred borbe, u vodi, u rovu, pa manje-više do kraja – dakle film koji me svaki put pogodi, Bormanov Ekskalibur, nije se našao na spisku.

U programu Moj izbor komedije su do sada bile ređe zastupljene, a vi ste ih odabrali nekoliko, istina u kombinaciji s drugim žanrovima. Šta je to što vas toliko privlači komediji i kao autora i kao gledaoca?

Ja sam čovek vedra duha. Moj deda imao je ozbiljnu humorističku biblioteku, pa je sklonost humoru preneo na mog oca, a otac na mene. Kad odrasteš na takvoj literaturi, pored školske lektire, Stripoteke, Alana Forda, Džeka Londona, Karla Maja, Makarenka i silesije epske i naučne fantastike, onda je nekako prirodno da zavoliš filmove sličnog žanra. No, da se razumemo, nijedan film s mog spiska nije čista komedija. Spisak komedija u užem smislu, po uzusima tog žanra, koje stvarno volim vrlo je kratak. Većina holivudskih, naročito novijih, a bogami i francuskih komedija, zaista me nervira. Volim duhovite filmove, a razlika između duhovitih filmova i komedija je poprilična. Čak ni filmovi koje sam režirao nisu komedije. To su duhoviti omladinski filmovi. Jedino bi Tri palme… mogle, nategnuto, da se svrstaju u komediju.

Ne bih da filozofiram o smehu i koristima koje donosi smeh i izazivanje smeha kod drugih, o katarzi koja se smehom oslobađa, samo ću reći da je smeh veoma važan. Jer, dođavola život bez ljubavi i smeha.

Linč, Džarmuš, Karpenter slove za kultne autore vaše generacije. Šta su vam značili u ranoj mladosti, a kako ih danas vidite?

Sva trojica su, uz ostale kvalitete, majstori atmosfere. Osim priče, glumačke podele i ritma, i atmosfera je veoma važna u filmu. Kod Linča je često atmosfera suština filma. Ti doživiš poruku kroz atmosferu, a ne kroz priču. To je ozbiljno majstorstvo. Džarmuš uspeva da minimalnim sredstvima, ne samo finansijskim nego i filmsko-jezičkim, sagradi atmosferu koja te obuzme, potoneš u nju. O Karpenteru ne moram ni da govorim, u detinjstvu sam sve njegove filmove proveo držeći spremnu jaknu u krilu da bih, kad naiđe strašna scena, mogao hitro da je prebacim preko glave i očiju i da još hitrije zapušim uši. Pre nego što sam otkrio da se jakna za to može iskoristiti, bio sam u paklu, jer ili zakloniš oči ili zapušiš uši, a Karpenter napada svim sredstvima. I sada kad čujem Karpenterovu muziku, ne moram ni da vidim sliku – krv mi se smrzne.

E, sad, ja ne da nisam majstor atmosfere, nego sam, naročito u početku, bio sačuvaj me bože, tako da su mi njih trojica podjednako važna i bila i ostala jer me podsećaju: Rašo, misli na atmosferu, znaš da si klimav u tome.

Kako ste se upoznavali sa starim majstorima, poput Hjustona i Hoksa? Da li ste bili redovni posetilac Muzeja Kinoteke?

Kinoteka je presudna. No, u to vreme ni RTB (sada RTS) nije bio za bacanje. Film nedeljom po podne obavezno se gledao. Nije bilo reklama, a kamoli reklamnih blokova. I puštali su odjavnu špicu do kraja. Teška je sramota što špicu sada seku. Na svim domaćim kanalima. Vi, ljudi koji sečete, nemojte, molim vas, špica je deo filma, svojevrsna koda, odzvuk, interval koji ti da vremena da se slegne duša, da ti se skupe i sklope misli. Sekači špica, tim postupkom nagrdite film na samom kraju, kô makazama nam isečete emociju.

Kinoteka u Kosovskoj nekad je bila kultno mesto. Sećam se, kada je bila Bunjuelova retrospektiva, ceo taj deo ulice bio je prepun ljudi. Kao da smo u Brazilu, ljudi se muvaju, većina njih bez karte, al’ nema veze – unutra je Bunjuel. Ja sam imao sreće jer je moja majka Bojana, dok je bila student Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, radila kao čitač titlova za filmove koji nisu bili titlovani na traci nego je ona u sobici pored projekcione kabine čitala s prevedene dijalog liste. Znala je odlično francuski, pa je „čitala titlove” za francuske filmove. Šta to znači što ti je majka radila honorarno u Kinoteci? To znači da imaš vezu u Kinoteci! E, to je bila veza!!! Nikad kasnije nisam imao nikakvu važnu „vezu”. Ova za Kinoteku je bila najvrednija i najvažnija i ništa je neće nadmašiti. Nikakva mi više nije ni potrebna. U praksi to znači da ja stojim u gužvi, na onim prvim stepenicama koje idu od blagajne nizbrdo i netremice gledam gospođu razvodnicu, pa kad mi ona klimne glavom, ja samo prođem, bez karte. Večno nek je hvala gospođama razvodnicama. 

Zvuči ofucano, al’ šta da radim kad je tako bilo – redovno smo bežali iz srednje škole u Kinoteku. U to vreme, i godinama kasnije, kad ne znaš šta ćeš sa sobom, odeš u Kinoteku. Nema veze što nemaš pojma šta se prikazuje. Jednom sam tako odgledao češki film s poljskim titlom, a „služba za nahovanje uživo”, u kojoj je nekad radila i moja majka, više nije postojala. Nema veze, odgledao sam ga do kraja.

Od celog nekadašnjeg Beograda najviše mi nedostaju Kinoteka i Akademija, popularna Rupa.

Na ovoj listi dominira američka produkcija, dok boje Evrope brane samo Felini i De Sika. Da je lista duža, za koju bi se još kinematografiju našlo mesta?

Prokletstvo kratkog spiska sad mi se obija o glavu. Naravno da bi bilo mesta, u prvom redu za francusku i češku, pa i skandinavsku. No, kinematografija skoro svake evropske države, računajući i Rusiju, ima sijaset filmova kojima može da se diči. Poslednjih godina izgradio sam veliko poštovanje prema britanskom filmu, ali i serijskom programu. „Poslednje godine” računam od otkrića Montija Pajtona, a to znači da su se „poslednje godine” baš poprilično odužile.

Ko je najviše uticao na formiranje vašeg filmskog ukusa?

Roditelji bez ikakve sumnje. Imam sreće što su mi i otac Vladimir i majka Bojana televizijsko-filmski ljudi. To je manje važno, važnije je što su oni ljudi od ukusa. Bili su dovoljno pametni da me ne sprečavaju skoro ni u čemu, a da me uprkos tome nežno usmeravaju. Ja bih vodio oca da gleda Brusa Lija, Bada Spensera i Terensa Hila u 20. oktobar, a on mene u Kinoteku na Bal vampira, Arsenik i stare čipke, Dr Strejndžlava ili kako sam prestao da se plašim bombe i Rio Bravo, kasnije i na Godara. Majka me je uputila na filmove kao što su If Lindzija Andersona, Žil i Džim, O jagodama i krvi, 400 udaraca… Mislim da sam Kosu gledao jedno tri puta s Bojanom i verovatno još toliko puta s društvom. S Bojanom sam išao i na događaje koji su se zvali Filmski maraton. Obično su se dešavali u Domu omladine. Prikazivali bi se 24 časa filmovi jednog autora. Neprekidno. Na primer, Hičkoka. Išao sam s majkom jer skoro niko od ljudi koje sam poznavao, sem Bobana Skerlića, nije bio lud da ide na ceo jedan neprekidan dan filmova.

Od roditelja sam naučio šta znači dobar film. Potom sam prošao kroz fazu Antonionija, Roselinija, Tarkovskog, Bergmana, Bunjuela… Pa sam se vratio korenima – filmovima koji te teraju da poskakujući istrčiš iz sale. Onda sam otkrio Džarmuša. E, to je bilo otkriće! A Džarmuš me je onda nekako vratio stripu, dakle na sam početak. A stripove, pored onih koje sam sâm birao, doturao mi je Vladimir.

Kako sada birate šta ćete gledati – prema autoru, temi, na osnovu preporuka kritike ili prijatelja?

Na sva četiri načina. Kritici najmanje verujem. Ne zato što nema dobrih, poštenih i bez zadnje namere kritika, nego zato što mi je teško da ih pronađem. Nekad su postojale Filmske sveske, Filmograf i Sineast i to je bilo to, a sad je kroz pretrpane vrleti sajberspejsa teško probiti se. Bar meni. Osim pomenutih, imam još jedan aršin. Kad vidim da je britanska produkcija, bilo filmska bilo televizijska, ili britanski glumci, nastavljam da gledam i vrlo često odgledam do kraja. I za kraj, supruga Lidija, dramaturg/dramaturškinja, primorava me da gledam psihološke drame. I moram priznati da se navikavam na njih.

U čemu je, prema vašem mišljenju, glavna razlika između filmova sa ove liste, pretežno iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, i onih s aktuelnog repertoara?

Nisam teoretičar/istoričar/analitičar filma, tako da moje mišljenje uzmite sa ozbiljnom rezervom. Mislim da je ranije bilo više filmova koji su istovremeno i industrija i umetnost. A takve filmove volim. Jer film po definiciji, toliko teorije znam, jeste i industrija i umetnost. Tako su nas učili na FDU. I tada je postojalo raslojavanje na filmove za široku publiku i one festivalske. Ali je u prošlosti bilo više filmova koji mire te dve suprotstavljene strane kinematografije, koji su između ta dva rova. I druga stvar, vrlo važna, onovremena B-produkcija bila je mnogo ozbiljnija i bliža umetničkom rovu nego sadašnja. Ova sadašnja uglavnom je đubre. Nema zamene za Kormana…

Foto: Promo

Posle duže pauze vratili ste se dugometražnom igranom filmu. Duhovito i toplo Leto kada sam naučila da letim osvojilo je i mlađu i stariju publiku, a kakvo je iskustvo vama doneo taj po mnogo čemu zahtevan projekat – rad s decom, u inostranstvu, za vreme pandemije?

Naš dobri profesor režije Braca Slijepčević nas je naučio: kad snimite dobar film, recite „naš film” jer to je film koji je stvorila poveća grupa ljudi, stoga nije samo vaš, a kad snimite loš film, kažite „moj film”. Ovaj naš film je dobar, bez sumnje. Ali me je nekako sramota da govorim o našem filmu posle svih ovih ogromnih imena koja su pomenuta. Jest on dobar, al’ mu uopšte nije mesto među ljudima i filmovima o kojima smo pričali, tako da ću uopšteno govoriti o snimanju filmova.

Snimanje svakog filma je pakao. Pedesetak ljudi je praktično u ratnom okruženju. Ratuje se protiv svega i sa svime. Najveća je borba s vremenom, jer ono brzo ide, a film je skupa zabava. Ratuje se s tehnikom koja zakazuje, sa saobraćajem, novcem, umorom, ratuje se sa sopstvenim dilemama i sumnjama… I tako mesec ili mesec i po dana. Po dvanaest do petnaest, a nekad, srećom retko, i devetnaest sati dnevno. Pored ovog sveopšteg rata, problemi koje ste pomenuli u stvari su minorni. Moraš da snimiš tri važna kadra za 45 minuta, što znači tri puta brže nego što je normalno, jer će ti zaći sunce, a kadrove ne možeš da nadoknadiš jer tog dana ističe zakup objekta u kom snimaš, pa sad, da li u svemu tome imaš parče krpe preko usta ili nemaš, svejedno je. Deca su ista kao odrasli ljudi, ako to nisi zaboravio, jer znao si to dok si bio dete, onda komunikacija i rad s decom nije nikakav problem.

Jedino što nas održava normalnim u tom paklu jeste to što mnoge radnje tokom snimanja ne mogu da se izvode jednovremeno, nego jedna po jedna, tako da se onog dana kada se snima dešava da jedan ili dva sektora filmske ekipe rade, a ostali im ne smetaju, nego su se malo povukli i, oprostite na izrazu, al’ nema boljeg – zaje****** se. Ismeješ se s ljudima i onda je lakše vratiti se u pakao.

Film je posvećen Marku Glušcu. Kako biste opisali saradnju s njim i šta je ona za Vas u stvaralačkom smislu značila?

Marko je montirao sva tri filma koja sam režirao pre Leta. I još preko trideset igranih dugometražnih filmova, desetak serija, dokumentarce… Ostavio je baš dubok trag u našoj, i ne samo našoj kinematografiji. Režiser obično pokušava da izmontira film koji je zamislio dok je radio na scenariju, a dobar montažer montira film od materijala koji je snimljen. Dobar montažer izvlači ono najbolje iz snimljenog materijala. Jer vrlo često ono što je zamišljeno i ono što je snimljeno nije baš ista stvar. Marko je bio dramaturg-montažer, krojio je ne samo tempo i ritam nego i priču, likove i odnose.

Ove godine navršava se deset godina od njegovog odlaska, ali film nije zbog toga njemu posvećen, desetogodišnjica je slučajno pala. Tada, pre deset godina, na komemoraciji sam rekao da će moj sledeći film, ako ga ikada snimim, biti posvećen njemu. I nisam to zaboravio, pa kako bih mogao da zaboravim. Drago mi je što je Leto montirao Dejan Urošević, Markov višegodišnji saradnik. Ovom posvetom Urke, producenti i ja pokušali smo da produžimo Markovo trajanje u našoj kinematografiji.

Filmove koje ćete po Rašinom izboru gledati u Kinoteci, pogledajte na slici ispod i na linku.

Foto: Promo

Naslovna fotografija: Radivoje Raša Andrić / Promo

Jugoslovenska kinoteka: Moj izbor – Radivoje Raša Andrić

Uzun Mirkova 1
21.Mar 2022
30.Mar 2022
Jugoslovenska kinoteka

Najčitanije

Ovo su simptomi ciroze jetre

Hronična bolest oštećenja tkiva jetre zove se ciroza jetre. Ciroza je zapravo bolest koja nastaje kao posledica i kasniji stadijum…

Mesečni horoskop za oktobar 2022: Jedan znak bolje da do novembra ne izlazi iz kuće

Polako odbrojavamo poslednje dane septembra, i pred nama je novi jesenji mesec. Stoga, pravo je vreme za detaljan horoskop u…

Evo kada u svakom delu Srbije počinje jeftina tarifa struje

U situaciji u kojoj se nalazi svet, mnogi ljudi gledaju da uštede na čemu mogu, a jedna od bitnih stavki…

Da li treba da elektronske uređaje isključite iz struje kada napolju grmi i seva?

Često čujemo da je opasno da naši kućni uređaji budu uključeni u struju tokom grmljavine. Da li je ovo mit…

5 razloga zašto treba da počnete da pijete sodu bikarbonu

Verovatno već koristite sodu bikarbonu u kuhinji, a možda čak i za čišćenje svog doma. Ali da li ste znali…

Zašto nam se magle stakla automobila i kako to da rešimo?

Zamagljena šoferšajbna smanjuje vidljivost tokom vožnje, a samim tim i našu bezbednost u saobraćaju. S ovim problemom se suočavamo i…

Najnovije - Kultura

Novi trejler filma “Black Panther: Wakanda Forever” najavljuje nastavak Marvelovog hita

Black Panther je bio jedan od najunosnijih filmova o superherojima iz Marvelovih stripova. Sa budžetom od 200 miliona dolara, on…

Nova epizoda serije “Kuća zmaja” je bilo negledljiva, ali ovog puta ne zbog eksplicitnih scena

Serija “Kuća zmaja” prednjači trenutno po gledanosti svuda u svetu, međutim često je i na udaru raznih kritika, kao u…

Rockam Dorćol prerastao u dvodnevni međunarodni festival

Prvi Rockam Dorćol održan je 2021. godine kao odgovor na dugu pauzu u susretu bendova sa publikom, izazvanu pandemijskim uslovima.…

Političari, smutljivci i heroji: ove ljude iz stvarnog života je glumio Kristijan Bejl

Kristijan Bejl je poznat po svojoj svestranosti, a glumio je u nekoliko filmova zasnovanih na životima i iskustvima ljudi iz…

Olivija Kolman i Džesi Bakli nakon filma „The Lost Daughterˮ ponovo zajedno u kadru

Ranije ove godine, Olivija Kolman i Džesi Bakli zaradile su nominacije za Oskara za svoje uloge u Netfliksovoj adaptaciji novele…

26. Internacionalni umetnički festival novih medija Videomedeja

U petak, 7. oktobra, u 17 časova počinje trodnevni 26. Internacionalni umetnički festival novih medija Videomedeja, u produkciji Udruženja za…