Ovaj neobični period nas je stišao i umirio. Pokazao da je sve mnogo jednostavnije nego što smo mi fantazirali svakog dana, od jutra do mraka. Videli smo da može i sporije i drugačije. Da telu i umu godi kad nema jurnjave, kad se ništa ne mora i kad smo ne svojevoljno, nego pod pritiskom bili primorani da stanemo. To mislim da uopšte nije bilo loše. Odjednom nije bilo drugih ljudi, nije bilo događaja na kojima se očekuje da budemo sređeni, raspoloženi ili u nekom „umetničkom‟ fazonu. Nismo morali da imamo frizuru, da se šminkamo, oblačimo shodno prilikama, pričamo prigodne priče. Nismo imali pred kim da pokažemo naš život i da ga objašnjavamo sem sebi samima. Bili smo društvo sebi samima, bez reflektora sa strane. Da li ste se sebi dopali? Da li biste takvo društvo poželeli drugima? Jer jedno je kako se mi ponašamo u spoljnjem svetu, a drugo kad se suočimo sami sa sobom, pa nema te potvrde ili korekcije iz spoljnjeg sveta. Da li vam je to nedostajalo? A ako vam između ovo dvoje nema velike razlike, onda mislim da ste car!
Trenutno nema komentara! Budite prvi