Kada sam u najvećoj frci, imam mnogo toga da uradim, a malo vremena, kad treba da iskombinujem 100 stvari i da se koncentrišem na 30 problema, rešim 17 situacija – ja to sve ostavim i odem da trčim ili uzmem da radim najnebitniju od svih stvari koje imam. Mnogo je vode proteklo i Miljackom i Savom, i Senom i Tibrom dok sam to naučila. To je, da vam kažem – magija! Ne znam i nemam ideju kako se to sve na kraju reši, ali svaki takav dan se bar dosad završio, sve obaveze su obavljene i zamislite – nije nastupio smak sveta.
Možda sam zato postala alergična na priče ljudi koji mistifikuju svoj posao kao nešto preznačajno, ginu i izgaraju kao da obavljaju nešto veliko i značajno za ceo svet, kao neki supermeni bez kojih će se sve srušiti i otići dođavola. Nemaju vremena! Kao da su usred operacije na mozgu. Oni kojima je to stvarno posao ćute i rade svaki dan.
Zato je velika umetnost i mentalna snaga potrebna da se lepo, staloženo i na kraju kvalitetno obave svi poslovi i da se prema svima, pa i sebi, bude dobar i ljubazan. Znam, teško je, ali i moguće.
Ostali članci
Zašto nam pada teško da zatražimo pomoć?
Trenutno nema komentara! Budite prvi