Odmor posle koga sam odlučila da više ne idem na letovanje
Svakog proleća se u mojoj porodici održavao okrugli sto na temu predstojećeg obaveznog odlaska na more. Datum je bio proizvoljan, a odredila bi ga majka jednim teškim uzdahom i konstatacijom da ona više ovako ne može, da smo joj se svi popeli na glavu i da joj je neophodan oporavak duše i tela. Oporavak je moguć samo u Grčkoj i neophodno je što pre odrediti datum radi njenog duševnog mira. O finansijskim prilikama ne želi da sluša, jer je red da joj se porodica oduži za sve uložene napore u toku godine, a ona za sebe traži samo tih 10 dana.
Nakon što bi datum bio utvrđen, u kući bi se lakše disalo, a oporavak je počinjao na dan polaska. Tačan trenutak počinjanja oporavka opet je određivala majka – to je tradicionalno bio trenutak kada sedne u kola i objavi „Snađite se kako umete, meni ne pada na pamet da na moru kuvam! Radije neću ni jesti, ali za tiganj se ne hvatam!“.
„Otkada idemo na more svake godine
Uvijek nove stvari su potrebne
Al na kraju svašta fali
Jer naš fićo je premali
Popis smo pisali tjednima prije puta
A svako brisanje nanosi bol
Svakoj stvari pravo mjesto nađi
I ne prepuštaj se svađi“
Tada mi nije bilo jasna njena halabuka oko 10 dana na moru. Još mi je bilo nejasnije kako je moguće da se majka uvek najgore provede, a ona najviše želi to letovanje i raduje mu se i po godinu dana unapred. I kao što je žig početka našeg letovanja predstavljalo njeno već opisano upozorenje koje bi nam uputila u kolima, i kraj odmora označila bi njena rečenica – „A, ne! Ovo je poslednja godina da ja letujem ovako. Od sledeće godine ćemo drugačije razgovarati“.
Krhko je ljudsko pamćenje, a nada neuništiva, pa bi sledeće godine opet izjavila da se za tiganj ne hvata jer sledi njenih 10 dana i opet bismo ponovili scenario sa letovanja za koji jedini i znamo. Nije naše letovanje nikada bilo značajno drugačije od drugih prosečnih letovanja. Porodica koja odlazi automobilom u Grčku, u iznajmljeni apartman, dane provodi na plaži, noći mažući se međusobno po leđima kiselim mlekom.
„More, more
Ti si najljepši za me kraj
Ti si prirode divan dar
Koji stalno me zove“
Dani su ispunjeni dozivanjem dece da izađu iz mora, večeri raspravom sa detetom na temu zašto ne može da provede celo veče u provincijskom luna-parku podignutom na brzinu u tom malom grčkom selu baš zbog takvih porodica. Ostatak vremena ispunjen je girosima, „okrepljujućim šetnjama“ uz more, raspravom oko toga koliko je piva u toku dana primereno da popije jedan otac, praćeno sa nekoliko skoro pa srčanih udara kada se dete izgubi iz vida. Nakon što bi dete bilo pronađeno, incident bi majka iskoristila kao ključni argument u raspravi i zadala šah-mat ocu uz zaključak da „tako pažljivo gleda u dno flaše da mu se dete umalo udavilo“.
Današnjim rečnikom govoreći, taj toksičan ciklus letovanja prva sam prekinula ja. Iz one perspektive, bilo mi je nejasno zašto je uvek majka najviše razočarana našim letovanjem, kada mu se već raduje cele godine. Iz ove perspektive, potpuno je jasno zašto je to tako – jer je jedino njoj u celoj porodici do njega i stalo. Meni je bilo potpuno svejedno, otac je samo pokušavao da joj ispuni želju dok mu samom ne bi smetalo ni da provede odmor na selu, ali ni u sopstvenoj kući. Na odmor bismo on i ja pošli ravnodušni i vratili se zadovoljni. Majka bi na odmor pošla u ekstazi, a već u povratku bi razočarano smišljala novi odmor koji će konačno iz korena promeniti njen život, nakon koga će se konačno stvari dešavati onako kako ona misli da treba da se dese. Biće to čarobni odmor posle koga godinu dana neće osećati da je boli kičma, da joj se koči vrat, nakon koga ću ja postati đak generacije, a otac naprasno uvideti neophodnost ravnomerne i fer podele kućnih poslova.
„Tu sija sunce milionima koji rade
Pa su došli da im valovi speru znoj“
Na kraju, ja sam uspela da uvidim nešto što moja majka ni danas ne shvata. Takvo letovanje ne postoji. Dugo mi je trebalo da to shvatim jer se podrazumeva da se leti ide na more na odmor. More sve leči. Sve će odneti. Vratićeš se kao nova. Možda drugi, ne sporim. Kada sam shvatila da me nakon povratka s mora zapravo boli što sam na to potrošila te dve nedelje koje sam jedva iskukala na poslu, rešila sam da sledeće godine probam drugi pristup. Lomila sam i spajala tih 14 kukavnih dana u svim mogućim kombinacijama. Usitnjavala ih, pa pravila produžene vikende sebi. Na prepad sebe vodila u Budimpeštu na tri dana, jer mi se ćefnulo. Onda na četiri dana do Hrvatske. Par dana do Italije. I do Grčke, što da ne, ali ne u letovalište. Dok se okreneš, skrckao si odmor, ali nekako je duže potrajao, a duže i ostao u sećanju.
Deset monotonih dana u kojima se kao u izmaglici smenjuju jednolični prizori, isto mesto, isto čvarenje na plaži, iste rasprave koje dopiru sa ležaljki oko mene ili po par dana na prepad, pa šta se desi desilo se? Što se mene tiče, ja sam našla odgovor na pitanje moje majke koje glasi „Zašto nijedno letovanje ne može da prođe kako bog zapoveda?”. Moj odgovor je – zato što procedura letovanja nije propisana Svetim pismom, te nam je prepušteno na izbor kako ćemo provesti te dve nedelje. Ona, pak, ima drugu teoriju. „Nije tačno, nego malo je 10 dana. Znaš kako se nekada išlo na more, 21 dan. E, to je već nešto…”.
Naslovna fotografija: Profimedia/Nicolas Economou/NurPhoto
Trenutno nema komentara! Budite prvi