Ovako su novine u Srbiji pisali o promeni pola pre skoro 100 godina

U vreme kada se o rodnom identitetu nije govorilo javno, kada nisu postojali ni izrazi kojima danas opisujemo transrodnost, a kamoli društvene mreže na kojima ljudi dele svoje priče, u jednom vojvođanskom selu dogodila se sudbina koja bi i danas izazvala ogromnu pažnju.

Na salašu nedaleko od Sente, pre gotovo jednog veka, živela je osoba koja je uspela da dobije ono za šta se mnogi i danas bore — pravo da zvanično živi u skladu sa sopstvenim identitetom.

Priča o Viktoriji Đere počinje početkom tridesetih godina prošlog veka, kada su tadašnje novine počele da pišu o Đuli Đereu, mladoj osobi čije su promene postajale sve vidljivije i okolini sve neobičnije. Dok je sredina očekivala da nastavi život koji mu je unapred bio namenjen, Đula je sve otvorenije pokazivao da se ne uklapa u ulogu koja mu je dodeljena rođenjem.

Ljudi su primećivali da ga ne zanimaju poslovi koji su se tada smatrali „muškim“, dok su ga sve više privlačile aktivnosti i ponašanje koje je tadašnje društvo vezivalo za žene. Ono što je za okolinu bilo razlog za čuđenje, za njega je bilo duboko lično osećanje koje više nije mogao da potiskuje.

Prema zapisima iz tog vremena, prvi ozbiljan razgovor vodio je sa sestrom. Tada je izgovorio rečenicu koja je promenila tok njegovog života: „Ja više nisam muškarac, ja sam žena.“

U ruralnoj sredini Kraljevine Jugoslavije takvo priznanje nije moglo da prođe neprimećeno. Ubrzo su stigli podsmesi, osude i komentari, a svakodnevica je postala obeležena izolacijom i suočavanjem sa okolinom. Ipak, umesto da odustane, Đula je odlučio da uradi nešto što je i danas teško zamisliti u tadašnjem kontekstu — da od države zatraži zvanično priznanje svog identiteta.

Preko opštinskih vlasti podneo je zahtev da promeni ime i da mu se dozvoli da umesto muške nosi žensku odeću. Zahtev je stigao do Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije.

I odobrenje je stiglo.

Tako je Viktorija Đere i zvanično dobila pravo da koristi ime koje je sama odabrala i da živi kao žena. Za tadašnju javnost to je bio događaj bez presedana, pa su novine o slučaju pisale kao o pravoj senzaciji, poredeći ga sa tada poznatim evropskim pričama o promeni pola.

Posebnu pažnju izazvao je i medicinski deo cele priče. U Subotici je izveden operativni zahvat koji je dodatno promenio Viktorijin život. Lekari su tada navodili da postoje fizičke karakteristike koje su njen slučaj činile specifičnim — nešto što bi se danas verovatno tumačilo kroz savremena medicinska objašnjenja interseksualnosti i razvoja polnih karakteristika.

Posle operacije, promene su postale još vidljivije. Reporteri tog vremena opisivali su Viktoriju kao osobu čiji su izgled, pokreti i držanje u potpunosti odgovarali ženi, dok je jedini trag ranijeg života, prema njihovim zapisima, ostao dubok glas.

Važnu ulogu u celoj priči imao je i Sergije Envald, ruski emigrant koji je posle revolucije utočište pronašao u Kraljevini Jugoslaviji. Upravo je on pomogao porodici da prođe kroz komplikovanu administrativnu proceduru i dođe do svih potrebnih dozvola.

Ni porodica nije ostala po strani. U vremenu kada su slične priče uglavnom završavale odbacivanjem, osudom i izolacijom, Viktorija je imala podršku najbližih. Upravo ta podrška bila je jedan od ključnih razloga zbog kojih je uspela da ostvari ono što je želela.

Danas, gotovo sto godina kasnije, priča o Viktoriji Đere deluje kao zaboravljeno poglavlje istorije ovih prostora, ali i kao snažan podsetnik da pitanja identiteta nisu nastala sa internetom, društvenim mrežama i savremenim društvenim pokretima.

Mnogo pre heštegova, javnih kampanja i rasprava koje danas pune medije, jedna osoba sa vojvođanskog salaša pokušavala je da uskladi svoj život sa onim kako je doživljavala sebe.

I u tome je uspela.

Zbog toga Viktorija Đere danas nije samo zanimljiva istorijska ličnost, već i važno svedočanstvo da su lične borbe za identitet postojale mnogo pre nego što je društvo za njih pronašlo ime.