Prva mis Jugoslavije bila je veća zvezda od svih koje su došle posle: fatalna Štefica i legende o onima koji su zbog nje proplakali

Mnogo pre Nikice Marinović, Ane Saso, Zlate Petković i drugih ikona lepote jugoslovenskog doba, postojala je žena čije je ime izazivalo uzdahe, tračeve i legende. Njena pojava bila je dovoljna da se o njoj govori širom Balkana, ali i daleko van njegovih granica. Bila je prva – i po mnogo čemu nedostižna. Zvala se Štefica Vidačić.

U vremenu kada izbori za misice još nisu bili masovni spektakli, već društveni događaji rezervisani za elitu, Štefica je uspela ono što je tada delovalo gotovo nemoguće. Sa samo 17 godina osvojila je titulu Mis Jugoslavije i zauvek ušla u istoriju kao prva zvanična misica bivše države.

Rođena je 7. juna 1909. godine u Požegi, a njeno detinjstvo i poreklo i danas su obavijeni velom misterije. Prema jednoj verziji, rano je ostala bez oba roditelja – oca Franje Sojtorija i majke Vjekoslave Vidačić – stradalih u nesreći. Druga, znatno kontroverznija priča, govorila je da je bila vanbračno dete, što je u tadašnjem društvu bio ozbiljan skandal. Istina nikada nije do kraja razjašnjena, ali upravo te nedoumice dodatno su hranile mit koji se oko nje stvarao.

Školovala se u Zagrebu, gde je pohađala gimnaziju, a sudbinski trenutak dogodio se u hotelu „Esplanade“. Tamo je 1926. godine ponela titulu Mis Jugoslavije i momentalno postala tema razgovora ne samo u Zagrebu, već i širom regiona. Njena lepota bila je drugačija – sofisticirana, pomalo hladna, sa nečim filmskim u pogledu.

Već naredne godine usledio je još veći uspeh: Štefica Vidačić proglašena je Misicom Evrope 1927. godine. Time je postala međunarodna zvezda i dokaz da žene sa ovih prostora mogu da pariraju, pa i nadmaše, tadašnje evropske ideale lepote.

O njenom životu pre slave zna se vrlo malo. Spominje se da je radila kao konobarica i da je kratko bila zaposlena u kiosku u Zagrebu, što je samo dodatno pojačavalo priču o „Pepeljugi“ koja je preko noći dospela na naslovne strane. Slava joj je otvorila vrata velikih gradova, pa se ubrzo seli u Berlin, tadašnje središte evropske filmske industrije.

Pod umetničkim imenom Štefi Vida pokušala je da izgradi glumačku karijeru, ali se brzo ispostavilo da filmski set nije mesto na kojem će se dugoročno zadržati. Ipak, Berlin joj je doneo nešto drugo – ljubav. Na jednom snimanju upoznala je poznatog filmskog kompozitora Vilija Šmit-Gentnera, za koga se udala 1932. godine.

Bračni život odveo ju je daleko od reflektora. Par se preselio na selo, gde je Štefica vodila domaćinstvo, dok je Vili često boravio u Beču zbog posla. Ta razdvojenost s vremenom je uzela danak, pa je brak završen razvodom.

Nakon toga ponovo se vraća filmu, ali ovog puta iza kulisa. Radila je na relaciji Sjedinjene Američke Države – Švajcarska, baveći se distribucijom i prenosom kratkometražnih filmova između kontinenata, što je za to vreme bio izuzetno neobičan posao za jednu ženu.

Godine 1949. ulazi u novi brak, sa švajcarskim novinarom Maksom Džobom, i tada uzima ime Štefani Džob. Ni ova ljubavna priča nije imala srećan kraj – nakon četiri i po godine, suprug joj gine u avionskoj nesreći. Taj gubitak bio je prelomni trenutak u njenom životu.

Definitivno se povukla iz sveta filma i okrenula književnosti i obrazovanju. Upisala je fakultet i narednih 17 godina provela radeći kao lektor i korektor u jednom listu u Cirihu, vodeći miran, povučen život daleko od slave koju je nekada imala.

Emotivni mir pronašla je tek kasnije, u vezi sa Valterom Lenerom, zanatlijom koji se bavio izradom kožne galanterije. Sa njim je provela tri decenije, u stabilnoj i tihoj vezi, bez potrebe za pažnjom javnosti.

Ipak, priče o Štefici nikada nisu utihnule. Godinama su kružile legende o muškarcima koji su zbog nje gubili razum. Jedna od najpoznatijih govori o Josipu Tiljaku, koji je navodno izvršio samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Još potresnija bila je priča o Zagrepčaninu Miškecu, koji je, nakon vesti o njenom venčanju, navodno propao, odao se porocima i završio kao beskućnik. Prema gradskom predanju, upravo po njemu je devedesetih godina nazvan Miškecov prolaz u centru Zagreba.

Štefica Vidačić preminula je 2002. godine u Cirihu, u 93. godini života. Nije imala dece, a celokupnu imovinu zaveštala je organizaciji „Greenpeace Schweiz“, što je još jednom potvrdilo koliko se njen životni put razlikovao od klišea koji prate bivše misice.

Prva misica Jugoslavije nije bila samo lepotica svog vremena – bila je simbol jedne epohe, žene koja je uspela da iz anonimnosti dospe na evropski tron lepote, a zatim svesno izabere život daleko od reflektora.