Tri veštine koje su deca u Jugoslaviji znala, a današnja ne znaju, niti bi mogla da nauče
Detinjstvo u Jugoslaviji bilo je značajno drugačije od detinjstva danas.
Jugoslavija je postojala od 1945. do 1991. godine, a svakodnevicu dece tog perioda oblikovali su specifični društveni, politički i ekonomski uslovi. Zajednica je imala snažnu ulogu, komšije su se dobro poznavale, pomagale jedna drugoj i zajedno učestvovale u životu naselja. Deca su najveći deo vremena provodila napolju, igrajući se u dvorištima, na ulicama i u prirodi. Imala su veliku slobodu da istražuju i provode sate u igri na otvorenom. Najpopularnije igre bile su fudbal, žmurke, ristanc i razne igre s loptom. Uz to, društvene igre i čitanje knjiga bile su redovna zabava, dok su bioskop i pozorište bili pristupačni i veoma posećeni, prenosi Nova.
U to vreme deca su se i drugačije pripremala za život. Smatralo se da pojedinci moraju ovladati veštinama koje bi bile korisne tokom celog života. Mnoge od tih veština danas su, nažalost, zaboravljene, jer su ih potisnuli tehnološki napredak i drugačiji način života.
Tri stvari koje su deca nekada znala, a današnja uglavnom ne znaju.
Praktične veštine
Deca u Jugoslaviji rano su učila da budu samostalna kroz razne praktične veštine: šivenje, pletenje, vez, kuvanje, rad u polju, popravke kućnih aparata i obavljanje kućnih poslova. Do odraslog doba već su imala širok spektar znanja koje im je omogućavalo da se brinu o sebi i svojoj porodici.
Komunikacija
Bez pametnih telefona i računara, deca su mnogo više vremena provodila u društvu drugih ljudi. Tako su učila kako da razgovaraju licem u lice sa svojim vršnjacima, ali i sa starijima i mlađima. Čak su i deca koja su bila povučenija obično razvijala sposobnost da priđu nekome i uspostave kontakt.
Popravke
Za razliku od današnjeg potrošačkog društva, gde se pokvarena stvar najčešće zameni novom, nekada se podrazumevalo da se sve što se ošteti, popravi. Deca su znala da zakrpe odeću, zalepe ili poprave igračke, poprave obuću, pa čak i nameštaj ili kućne aparate. Popravka je bila deo svakodnevnog života, a ne izuzetak.
Današnja djeca nemaju ni tatu ni mamu u punom smislu te reči.
Joslavija je postojala od kraja prvog svetskog rata, zvala se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. a od 1929. nosila je naziv Kraljevina Jugoslavija. Brozova, komunisticka Jugoslavija je postojala od 1945-1991. U toj brozovoj su i deca morala da imaju posebne vestine, a jedna od njih je, da ne smeju da pricaju da su slavili Bozic, Uskrs, slavu, Novu godinu po julijanskom kalendaru. Ako bi neko u kuci malo popio, pa psovao rukovodstvo drzave, o tome se isto moralo cutati, da roditelji ne odu u zatvor. Svako dete je moralo da bude titov pionir, iako nije zelelo, pa posle omladinac, vojnik… Ima jos vestina, koje su nasa deca morala da poznaju ili bi im zivot bio upropascen i njihovim najmilijima. Da li je danas drugacije? Da li su nam deca slobodna?
Ne, nisu slobodna, a život je pistao noćna mora.
Izvinite ja sam odrastao u to doba rodjen sam 1967 sve je istina.Igrali smo u dvoristu i na ulici pored toga postovali smo odrasle,uciteje i profesore biosam veoma ponosan sto sam postao pionir vojni rok sam odsluzio u makedoniji i ako sam iz vojvodine al tamo su nas naucili discipline i postovali smo jedno drugog manje vise po meni lepsu mladost smo imali od sadasnje!
Ajde ne lupetaj. Ja sam.slavila kao i mnogi iz mjesovitih brakova oba Božića, oba Uskrsa. Bilo je svako bezbriznije. Da je bilo potrebmo prelaziti na kapitalizam , jeste.
Srbi komunisti su bili najgori u tome od svih republika,moji su slavili slavu i sve pravosl svece jer je deda bio neko,učesnik i RVI, ćale radio u vojsci kao građ lice
Ta sloboda za vreme Jugoslavije je neprocenjiva a to samo znaju ljudi iz tog vremena
Velika i nepobitno istina.
Tekst je pisan u pozitivnoj konotaciji i ne vudim razlog da se sve mora negirati i potcenjivati. Istina je znali smo mnogo više praktičnih veština koje deca danas ne znaju. Učili smo ih i u porodici i u školi. Ne samo heklanje, vez i sl., rezali smo testericim, koristili čekić, razvijali filmove i pravili fotografije, imali bezbroj sekcija, takmičenja od znanja do sporta, plesa, folklora i sve besplatno. Nije svako drugo dete bilo dete razvedenih roditelja, nije bilo alkohola, kockanja i droge među nama… i mnogo, mnogo toga dobroga se može navesti… politički sistem nije nas se doticao… išli smo u školu sami, bez pratnje i vožnje, a na putu od kuće do škole sreli bi makar jednog policajca pozornika kojem smo se mogli obratiti u svakom momentu…
Upravo tako. I ne znam baš da su deca popravljala kućne aparate, a za igru ristanc prvi put čujem.
Rođena sam u centru Beograda davne 1948.g. U mojoj ulici (Zahumska) tada je bio makadam umesto asfalta, postojao je jedan jedini automobil, tako da smo se, mi deca, a bilo nas je puno, bezbrižno igrali svih mogućih igara, od jutra do mraka. Ni ja nikada nisam čula za ristanc. Možda smo znali pod drugim nazivom.
Decenije su prošle a bednim svrbskim četaljima obožavateljima popa mace i ljotićevcima i dalje smeta Broz i Komuljare?!
Odlazak u crkvu u Titovo vreme bilo je ZABRANJENO prosvetnim radnicima samo u Srbiji. U Hrvatskoj su nastavnici organizovano nedeljom vodili đake u crkvu. Uvek je bio nekakav pritisak na srbe i Srbiju. Zašto?…
Тешко питање, још увек. Срби су увек волели да буду на страни онога који влада, наређује, то је било најважније, важније од породице, важније од вере. Сестра је била професорка француског језика, није смела у цркву, код мене у Истри су сви наставници који су хтелеи ишли у цркву, нико им није бранио, чан ни предедник опћине који је одлазио на мису за велике празнике.
Тачно тако.
Tomi
Nisu slobodna.
U Brozovoj Jugoslaviji, kako ste je nazvali, bila su slobodna .Svi su bili slobodni, a, ko je želeo slavio je i Božić,
Mog druga,jednog od najboljih učenika u razredu, razredni je kaznio smanjenom ocenom iz vladanja jer je za Božić 1970.doneo Badnjak i džarao vatru u peći na koju smo se grejali u razredu.
Deca su se ucila samostanoscu sa disciplinom , bili smo slobodni ali znali smo nase granice , to je nesto najvaznije u zivotu , i naravno u skoli su decu ispitivali za njihove Talente , muzika rucni rad itd. jer svako dete ima nesto posebno u sebi , i nije niko namecao da moras nego sta zelis da postanes kasnije , i to je to sto donosi zadovoljstvo i srecu u zivotu, nije svako stvoren za fakultet ,kao naravno ni za prakticni rad , i ucili smo respekt , moja baka me je slala kod komsinice sa hranom i kuvala je i za nju posto nije imala mnogo , to su vrednosti koje , se uce
Gde sam ja živela/odrasla tako nije bilo. Sve je se moglo i niko nije reko “moraš”
Vratiti izviđače, radne akcije i vojsku i eto ponovo zdrave nacije!
Meni je žao što nisam išla na radne akcije, bila sam premlada za to. U kasnijem, profrsionalnom dobu sam puno radila na razvoju volonterizma. Često sam razmišljala kako su “akcijaši” bili divan primer volontiranja, dobrovoljnog rada za opšte dobro. I sama sam volonter u udruženju invalida već tri decenije. A ljudi danas misle da je volontiranje (dorovoljni rad brz naknade) smislio “zapad”. Idu na “njihove” edukacije. Čak se i srpske mobe mogu uvrstiti u preteču volonterdkog rada. Pomaganje drugim ljudima je u generdkom kodu srpskog naroda.
U socijalistickoj Jugoslaviji od 1945 do 1975 su generacije koje pamte detinjstvo, skole, fakultete i zauvek ostaje u secanju, iskrena prijateljstva, letovanja, zabave, igre koje su sami osmislili i pre svega ljubavi i postovanja. Sve to je zamenio internet.
Kapitalizam privatna svojina nacionalizam =nacional.socijalizam …rasturili su nam detinjstvo zemlju buducnost igsali nadu
Nije tačno da su u Beogradu bile zabranjene proslave verskih praznika. Moj otac je bio za vreme rata partizan, član KPJ. Nismo slavili,ali sam ja kao dete redovno bila pozivana kod mojih drugarica na Božić, Uskrs, slave…I rado sam išla, uz saglasnost svojih roditelja.
Bozic je slavio ko je hteo, samo ne na ovaj naopaki nacin. Isto vazi za slavu. Nisam primetio da je neko dolazio i hapsio dedu zbog drzanja ikona i obelezavanja navedenih praznika. Sami su Srbi sebe unistili, stalno vadjenje na Hrvate, Albance, Turke i ostale ne opravdava stanje u kome se sad nalazimo.
Zasto se još uvek bavite Jugoslavijom?
Jedno lijepo vrijeme bolji ljudi Bolje sve