„Uradi sam“ vakcina protiv kovida i drugi primeri naučnog eksperimentisanja na sebi

Rusija je nedavno postala prva zemlja u svetu koja je registrovala vakcinu protiv kovida. Maloj grupi naučnika iz Sjedinjenih Država ona možda nikada neće zatrebati. Postoji mogućnost da su uspešno zaštićeni vakcinom koju su sami smućkali.

Znanje, iskustvo i dobro radno mesto mogu olakšati mnoge probleme. Ako, na primer, proizvođač nameštaja poželi nove stvari u svom domu, moći će lako da ispuni sebi želju. Sav neophodni materijal nalazi mu se nadohvat ruke, a već zna kako da napravi ono što mu je potrebno. U vreme epidemije, naučnici se nalaze u sličnim okolnostima. Laboratorije u kojima rade pružaju im mogućnost da naprave vakcinu za sopstvene potrebe, bez mukotrpnih testiranja i birokratije.

Kad se korona virus proširio planetom, Preston Estep je znao da se vakcina neće pojaviti do kraja ove ili prve polovine sledeće godine. Bio je to dug period, koji nije želeo da provede u neizvesnosti. Umesto da čeka, biolog je zavrnuo rukave i latio se posla. Sa nekoliko kolega osnovao je grupu Radvak, skupinu stručnih entuzijasta posvećenih pronalasku vakcine protiv kovida.

Prvo što su u Radvaku uradili bilo je izdvajanje kratkih proteinskih lanaca iz korona virusa, koji ne mogu da dovedu do obolevanja od kovida. Potom su ubacili još nekoliko sastojaka i početkom jula Estep više nije znao ko se sve pored njega vakcinisao tom mešavinom. Radvakova „uradi sam“ vakcina zainteresovanima se distribuira besplatno. Pretpostavlja se da bi trebalo da izazove reakciju imunološkog sistema kada se pomoću spreja naprska u nos. Većina naučnika koja je isprobala radi na Univerzitetu Harvard i Masačusetskom tehnološkom institutu, jednim od najuglednijih naučnih institucija na svetu.

Gotovo gerilska akcija Radvaka pokrenula je diskusije o etičnosti i radu u sivoj zoni. Dokle god nema zvanične proizvodnje, prodaje i prisilne upotrebe, nadležni organi ne mogu nikoga da spreče da eksperimentiše na sebi. Zbog takvog pristupa, međutim, niko još uvek ne zna da li Radvakova vakcina daje bilo kakve rezultate. Recept za nju objavljen je na zvaničnoj adresi udruženja, ali on nije prošao nikakvu proveru. Džordž Čerč, poznati genetičar sa Univerziteta Harvard, uzeo je dve doze ove vakcine u julu. Dobio ih je poštom, pomešao sastojke i naprskao u nos. Uveren je da ona ne predstavlja opasnost. „Mislim da je veći rizik da je neefikasna“, rekao je za MIT Technology Review.

Prema tekstu objavljenom na portalu magazina The Scientist, tradicija dobrovoljnog eksperimentisanja među naučnicima seže daleko u prošlost. Da bi dokazao da pelagra, teško oboljenje kože, organa za varenje i mozga, nema nikakve veze sa bakterijskom infekcijom, epidemiolog Džozef Goldberger prikupio je urin, feces i delove sasušene kože pacijenata. Pomešao je sve to sa brašnom i napravio tablete, koje je pio sa suprugom i 16 volontera. Pre nego što je preminuo od karcinoma 1929, dokazao je da je pelagra posledica neuhranjenosti i bio je nominovan za Nobelovu nagradu četiri puta.

Sredinom prošlog veka Džonas Salk je u eksperimente uključivao i mlađe članove svoje porodice. Vakcinu protiv dečje paralize prvo je testirao na sebi i svojoj deci, pa tek onda na drugima. Nešto slično uradili su Marina Voroshilova i Mihail Čumakov, bračni par iz Sovjetskog Saveza. Njihova tri sina dobila su kockice šećera sa oslabljenim virusom polia, izazivača dečje paralize. Bili su to počeci oralne vakcinacije protiv ovog oboljenja, koje je gotovo iskorenjeno – godine 2018. prijavljena su samo 33 slučaja u svetu.

Pandemija kovida mogla bi znatno da proširi spisak naučnika spremnih da se podvrgnu neproverenim lekovima i vakcinama. Hans Georg Ramenze, imunolog sa Univerziteta u Tibingenu, primio je eksperimentalnu vakcinu protiv kovida ranije ove godine i dobio oteklinu veličine ping-pong loptice. „Ako tako nešto uradi neko poput mene, ko zna šta radi, onda je u redu, ali kada bi profesor rekao postodoktorandu da to učini, to bi bio zločin“, rekao je ovaj šezdesetsedmogodišnji naučnik i osnivač biofarmakološke kompanije CureVac.

Ljudi koji su ranije rado prihvatali rizik znatno su doprineli savremenoj medicini. Efikasna prevencija žute groznice, na primer, uspostavljena je uz mnogo požrtvovanosti. Volter Rid, lekar američke vojske, pristigao je na Kubu krajem 19. veka, u vreme Špansko-američkog rata. Na svakog vojnika ubijenog u borbi dolazilo je 13 onih koji su život izgubili usled žute groznice, virusnog oboljenja koje može oštetiti unutrašnje organe. Nekoliko Ridovih kolega sumnjalo je da virus prenose komarci i namerno se izložilo njihovim ubodima. Veza je postala očigledna i sprečavanje širenja komaraca umanjilo je širenje zaraze. Cena je bila velika – više volontera obolelo je od žute groznice, a jedan od njih je preminuo. Maks Tejler, virusolog Rokfelerove fondacije, kasnije je postao uspešniji u borbi protiv ove bolesti. Godine 1930. otkrio je vakcinu, koju je prvo testirao na sebi.

Uloga hrabrog ali nepromišljenog heroja nauke više nije popularna koliko je bila ranije. Svest o važnosti života i zabrinutost zbog posledica u nekontrolisanim uslovima odnose prevagu. Aleksander Gintsburg, istraživač sa ruskog instituta Gamalej, nedavno je izjavio da je testirao vakcinu protiv kovida na sebi, ali samo nekoliko dana ranije Dmitrij Peskov, predstavnik Kremlja, istakao je da su naučici koji su spremni na tako nešto „fanatici u najboljem smislu te reči“. Takvim bi se onda morao nazvati i Huang Džinhai, imunolog sa Univerziteta u Tjencinu, koji je izjavio da je iskoristio četiri doze vakcine protiv kovida pre započetog testiranja na životinjama.

Alen Vajs, istoričar medicine, otkrio je 465 podvrgavanja naučnika sopstvenim eksperimentima u 19. i 20. veku. Međutim, broj je opadao kako se bližio sadašnjem vremenu. „Trend poslednjih godina naginje ka kolaborativnim studijama, često sprovedenim u masovnom obliku, što eksperimentisanje pojedinca na sebi, koje obavlja u svojoj laboratoriji, čini staromodnim; ono deluje poput relikvije iz prošlosti“, napisao je. Uprkos tome, iskorišćavanje sopstvenog tela zarad novih saznanja verovatno neće u potpunosti nestati. Poslednja Nobelova nagrada, koja je otišla u ruke istraživačici spremnoj da lek testira na sebi, dodeljena je kineskinji Tu Juju pre samo pet godina.

Naslovna fotografija: alayam.com