Kako “pucačke” igrice utiču na decu: Profesor objasnio kako razmišljaju i šta može da bude motiv

Profesor i stručnjak za društvene mreže Dalibor Petrović, otkrio je kako “pucačke” igrice utiču na omladinu.

Nezapamćene tragedije u istoriji Srbije veliki su udarac za društvo. Masakri koji su dogodili u OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru, a potom u okolini Mladenovca, naterali su nas da se zapitamo gde treba da potražimo uzroke. U moru saveta, svi se pitaju da li je reč o porodici, školi, medijima ili društvenim mrežama.

Gost Jutarnjeg programa RTS-a, profesor Dalibor Petrović, sociolog i stručnjak za sociologiju društvenih mreža, navodi da ćemo tek u narednim nedeljama i mesecima dobiti više informacija o motivima i onome čega su izvršioci ovih zločina bili svesni ili nisu, a potom objašnjava da li video-igre utiču na današnje tinejdžere.

“Ovih dana se često pominje to da mladi ljudi igraju video-igre, a to su najčešće takozvane ‘pucačke’ igre u kojima igrači imaju više života. I tako je skovana neka nategnuta teza da oni misle ‘ako u igrici imam više života, ja to sada automatski prenosim i na realni život’“, napominje profesor. Istraživanja koja su se bavila, na primer, uticajem crtanih filmova na malu decu, u kojima takođe postoje situacije gde crtani junaci ubijaju jedni druge, pokazala su da su čak i deca od tri-četiri godine u stanju da shvate da je nešto “ko bajagi”.

“Ne bih bio sklon da tvrdim da je u pitanju bila neka vrsta iluzije ili diluzije tih ljudi da će sada imati nekakav novi život i da će sve krenuti iz početka”, navodi prof. Petrović. Dodaje da su u nekim zemljama video-igre nacionalni sportovi i da su igrači koji su šampioni veoma popularni u Japanu i Južnoj Koreji, ali tu se javljaju problemi druge vrste. To jeste fenomen, ali patološki odnos prema video-igrama beleži se kod manjeg broja dece i ona se leče, jer to jeste nešto što se dijagnostikuje kao poremećaj, napominje profesor.

Socijalizacija i sistem vrednosti

Socijalizacija počinje u porodici, ali svaki put kada deca izlaze u spoljni svet vide da neka uputstva koja su dobila u porodici ne važe, a posebno kada se vrlo rano suoče sa medijima koji su takođe vrlo važan faktor socijalizacije. Ona počinju da uviđaju da postoji neka vrsta diskrepancije, neke vrste neusaglašenosti između onoga što nas uče u kući – da budemo dobri, da budemo pošteni, da na nasilje ne odgovaramo nasiljem – i onoga sa čime se susreću u školi kada neko ko je grub, nasilnik ili pravi probleme, ne bude sankcionisan, zato što su nastavnicima vezane ruke ili zato što je možda dete nekih uticajnijih roditelja.

“To su sve situacije kada ona vide da svet nije tako sjajan i pravedan i da moraju da razvijaju alternativne strategije. Vi vidite da se društvo slama i naše društvo se zapravo od devedesetih godina slama. To je već jedan dug proces koji je ostavio dramatične posledice na sve nas, a sada vidimo i na ovu decu“, napominje profesor.

Javne ličnosti kao uzori mladima

Mladi sve više beže u “svoje svetove”, odlaze na Internet u svoje paralelne svetove komunikacije, ali javne ličnosti prenose određene modele ponašanja. Naravno, mladi će se više ugledati na zvezde, influensere, na neke selebritije, napominje profesor Petrović.

“Poruke koje im prenose tradicionalni vertikalni autoriteti su nefunkcionalni i što je još opasnije, oni počinju da sumnjaju u iskrenost i verodostojnost tih poruka. U toj realnosti deca pronalaze horizontalne autoritete, a to su vršnjaci koji su njima po nečemu ‘super’, a na Internetu pronalaze influensere, one koji u stvari negiraju sistem. I to nije novo, u procesu individuacije kod mladog deteta postoji otpor prema sistemu, a kada to postane mejnstrim jednog društva, onda to postaje problem”, ističe sociolog.

Globalno i na kolektivnom nivou sve manje se, i sve slabije, razumemo sa mladima. Najčešće ih definišemo kao neempatične i asocijalne, što je u određenoj meri preterano, kaže profesor, ali je jedna usmerenost na sebe kao model ponašanja i model vaspitanja, model savremenog kapitalističkog potrošačkog društva sve vidljiviji.

“Iz brižnosti prema deci, njih smo stavili u prvi plan, trudimo se da udovoljimo njihovim željama, oni se okreću sebi i sve teže su u stanju da odlože zadovoljstvo iz čega se javlja jedna vrsta frustracije i besa. I moguće je da je i u ovom slučaju ovog deteta koje je izvršilo ovaj strašan zločin i to bio jedan od motiva“, zaključuje prof. dr Dalibor Petrović.