Kako razlikovati bolesnu ambiciju od želje da detetu pružite najbolje?

U psihologiji, u pitanjima dete-roditelji, generalno je prihvaćeno da je roditelj u svakoj fazi života detetu pružio sve što je mogao u datim okolnostima. Takva ideja pomaže u rešavanju mnogih problema u odnosu dece i roditelja, pogotovo kada već odrasla deca žive s tvrdnjama da im je dato malo ili ne…

Odakle te optužbe?

Često roditelji ne samo da žele svojoj deci da omoguće sve što je potrebno za razvoj, već i bukvalno „isklešuˮ dete u svoju sliku i priliku ili da ga učine još savršenijom verzijom sebe. Za ostvarenje takvih želja roditelji se služe svim sredstvima – samo da su zadovoljene njihove, često nezdrave, ambicije.

Šta je nezdrava ambicija?

Sjajan primer pruža Stiven Kavi u romanu 7 navika veoma uspešnih ljudi. Autor je sjajno prepričao kako je jedan direktor velike kompanije, želeći da podstakne zaposlene na dobre rezultate, svaki mesec zakazivao sastanak i pokazivao im sliku konja koji trče na hipodromu.

Iznad njuške najbržeg konja obećao je da će napisati ime najboljeg radnika i čak mu platiti godišnji odmor u hotelu s pet zvezdica.⁣⁣⠀

Ali, niko nije hteo da postane prvi zaposleni, štaviše, ljudi nisu poštovali šefa. „Šta je uzrok nezahvalnosti?ˮ – ovaj čovek koji se obratio Kavi po savet bio je zbunjen…

Tužno je i poražavajuće, ali mnogi roditelji se tako ponašaju prema svojoj deci. Oni u obrazovanje uključuju pravila:

• Možete voleti samo dobrog dečaka/devojčicu;
• U školi su dozvoljene samo petice, druge ocene su neprihvatljive (neki roditelji čak plaćaju deci novac za to – šalju poruku da je dete bolje i pametnije od svih ostalih, čime ga dezorijentišu u izgradnji odnosa);
• Možete dati moderan uređaj, ili ga možete uzeti natrag samo zato što se dete ponaša „pogrešnoˮ.

Zapravo, dete oseća da zavarava sebe, odmara i ne želi da bude prvo u „trci”. I zato je potrebno naglasiti glavnu stvar: odnos između roditelja i dece nije učenje kako se trči na hipodromu, već poštovanje i razumevanje da se život ponekad sastoji od neuspeha i gubitaka.

Svako dete treba hraniti bezuslovnom ljubavlju, mirom, radošću, a preporuke, diplome i petice jesu važne i, naravno, poželjne, ali to nije najbitnije.

Važno je da dete, osoba koja ulazi u život, treba da prikuplja snagu da prevaziđe sve situacije, da se slaže s ljudima u bilo kojoj sredini, da ne bude zavidna i ne gubi vreme postavljajući pitanja o nepravednoj raspodeli nagrada, već da radi i strpljivo gradi svoju priču.

Svako je rođen da živi svoj život, a roditelj nije trener, već neko ko pruža ljubav, bez rasporeda i merila uspeha.

Šta bi trebalo izbegavati u vaspitanju?

Odlučivati šta je najbolje za dete, a nikada ga ne saslušati.

Reći detetu da su svi gori od njega (ovo se može parafrazirati kao „Ne sumnjam u tebeˮ).

Zašto?

U ovom slučaju vaše dete nikada neće naučiti da voli i živi u radosti, a kao rezultat toga, sve roditeljske ambicije za njega će postati bumerang.

Dete će s vremenom rasti i udaljavati se, a kada roditelji požele komunikaciju i brigu, moći će da pokažu samo istu konvencionalnost kakvu su već demonstrirali…

Izvor: Psychologies Russia

Naslovna fotografija: sofatutor / Unsplash