Ljudi koji ne shvataju koliko su zapravo ljuti obično ne mogu da prestanu da rade ovih 5 stvari

Ako ste osoba koja voli da za sebe misli da je smirena, pribrana i staložena, postoji velika šansa da ste zapravo ljući nego što shvatate (ili želite da priznate).

Pošto ljutnja nije emocija koja se u društvu često prihvata, mnogi ljudi nauče da je prikrivaju. Ponekad je skrivaju toliko dugo i toliko su dobri u tome da više ni sami ne shvataju da su ljuti.

Ali tu nastaje problem: bez obzira na to koliko dobro umete da sakrijete ljutnju, ona će na neki način ipak izaći na površinu.

Kao psiholog, često radim sa ljudima koji insistiraju na tome da nisu ljuti, a onda shvate da su mnoge njihove štetne navike i obrasci ponašanja zapravo posledica neprepoznate i potisnute ljutnje.

Biti ljut nije loša stvar. Ljutnja je normalna ljudska emocija. Ali ako niste dovoljno svesni sebe da je priznate, posledice mogu izazvati mnogo patnje – i vama i ljudima oko vas.

Ljudi koji ne shvataju koliko ljutnje nose u sebi obično rade ove stvari:

1. Stalno su anksiozni

Mnogi ljudi postanu hronično anksiozni zato što se toliko plaše sopstvene ljutnje da će prihvatiti bilo koju količinu stresa samo da je ne bi osetili.

Na prvi pogled, ljudi koji su stalno uznemireni deluju kao potpuna suprotnost ljutitim osobama. Često izgledaju povučeno, nenametljivo ili čak kao ljudi koji dopuštaju drugima da ih iskorišćavaju.

Ali važno je razumeti: samo zato što ne izgledate i ne ponašate se ljutito, ne znači da ne osećate ljutnju.

Ljutnja je prirodna ljudska emocija koja se javlja kada doživimo nepravdu ili kada neko pređe naše granice.

Na primer:

Ako vam nasilnik ukrade užinu u školi, prirodno je da se naljutite.
Ako gledate vest o nevinoj osobi koja je zlostavljana ili iskorišćena, verovatno ćete osetiti ljutnju.
Ako vas partner sarkastično kritikuje zbog odeće koju ste obukli, verovatno ćete se osetiti povređeno i ljutito.

Ali ljutnja nije samo znak da je učinjena nepravda – ona je i pokretačka snaga da pokušamo nešto da promenimo.

Gde bi bio pokret za građanska prava da se niko nije naljutio zbog ropstva i rasizma?
Gde bi bila demokratija da se niko nije pobunio protiv tiranije i fašizma?

Ipak, mnogi ljudi se toliko plaše sopstvene ljutnje – ili toga da će naljutiti druge – da preuzimaju ogromne količine stresa i anksioznosti samo da bi izbegli taj osećaj.

Na primer, zamislite dečaka koji je odrastao uz roditelja alkoholičara koji ga je zlostavljao. Kao dete je brzo naučio da izražavanje ljutnje i frustracije samo dovodi do toga da bude povređen.

Danas, iako više nije fizički ugrožen, on je navikao da ignoriše sopstvenu ljutnju. Zbog toga nikada ne zauzima stav za sebe.

Prihvata previše posla na radnom mestu, zbog čega je stalno pod stresom i anksiozan, jer se plaši da izrazi ljutnju zbog toga što mu je dato previše obaveza.
Ostaje u verbalno nasilnom odnosu jer se plaši partnerove ljutnje i konflikta koji bi nastao kada bi se zauzeo za sebe.
Čak mu je teško i da postavi granice svojoj deci kada je to potrebno, jer se plaši sopstvene ljutnje i njihove reakcije.

Zapamtite: anksioznost je cena nepriznate ljutnje.

2. Stalno preispituju prošlost i vrte iste misli

Samo zato što niste ljuti na druge ljude, ne znači da niste ljuti.

Postoji i ljutnja usmerena prema sebi – i ona može imati veoma štetne posledice ako se ne prepozna.

Mnogi ljudi misle da nisu ljuti zato što se nikada ne naljute na druge. Oni su ljubazni, prijateljski nastrojeni, tolerantni, empatični i veoma strpljivi prema drugima.

Zbog toga retko izgledaju kao ljutite osobe:

Ne viču.
Ne napadaju druge.
Ne gube kontrolu kada nešto krene po zlu.

Ali izgled može da zavara.

Neki od najljutijih ljudi koje sam upoznao spolja deluju kao pravi dobrice – čak i ljudima koji ih dobro poznaju, poput partnera ili članova porodice.

Kako je to moguće?

Kod mnogih ljudi ljutnja je usmerena ka unutra i pojavljuje se kao ekstremno negativan unutrašnji govor, poznat kao ruminacija.

Ruminacija je mentalna navika intenzivnog i beskorisnog vraćanja na negativne misli o greškama ili propustima iz prošlosti.

Na primer:

Neobavezan komentar prijatelja tokom večere podseti vas na grešku koju ste napravili ranije, pa ostatak večeri provodite razmišljajući o toj grešci i svim negativnim posledicama koje je ona donela.
Nadređeni vam ukaže na problem u poslu koji ste nedavno uradili, a vi satima razmišljate kako ste mogli bolje i zašto ste uvek „takav nesposobnjaković“.

Važna stvar koju treba razumeti jeste da, iako ruminacija često vodi ka tuzi i stidu, njen pokretač je često upravo ljutnja prema sebi.

Mnogi ljudi prepoznaju samo posledice svog preteranog razmišljanja, ali ne vide koliko veliku ulogu u tome igra ljutnja.

Zapamtite:

To što ljutnju ne pokazujete drugima ne znači da ona ne postoji.
To što vaša ljutnja ne vodi destruktivnom ponašanju prema drugima ne znači da ne može biti destruktivna prema vama samima.

Ako se borite sa stalnim preispitivanjem, samokritikom ili perfekcionizmom, veća svesnost o sopstvenoj ljutnji može vam pomoći da izađete iz tog kruga.

3. Ljudi koji nose mnogo nerešene ljutnje često komuniciraju pasivno-agresivno

Ljudi postaju pasivno-agresivni kada osećaju snažnu ljutnju, ali se plaše da je priznaju.

Pasivna agresija znači da osoba pokušava da ostvari ono što želi kroz agresivno ponašanje, ali istovremeno pokušava da sakrije tu agresiju kako bi izbegla odgovornost za posledice.

Neki primeri:

Stalno kasnite na sastanke ili dogovore, ali uvek imate neko opravdanje.
„Iznenada“ vas zaboli stomak neposredno pre susreta sa osobom koju ne volite, ali osećate da morate da provodite vreme sa njom.
Namerno loše obavljate posao na radnom mestu kako bi neko drugi na kraju morao da ga uradi.

Problem sa pasivnom agresijom jeste što ona dugoročno ne funkcioniše.

Vremenom vas važni ljudi u životu mogu početi doživljavati kao nepouzdanu, neodgovornu ili nestabilnu osobu. Zbog toga odnosi trpe, a vi se osećate sve usamljenije.

Štaviše, na dubljem nivou i sami počinjete tako da gledate na sebe. Rezultat mogu biti nisko samopouzdanje, stid i prezir prema sebi.

Jedini izlaz iz ovog kruga jeste razvijanje asertivnosti.

To znači naučiti da priznate svoju ljutnju i frustraciju i da ih izrazite kada je potrebno – ali na način koji poštuje i vaše potrebe i potrebe drugih ljudi.

Biti asertivan ne znači poricati ljutnju. To znači priznati je i prihvatiti kako biste mogli zdravo da se nosite sa njom, umesto da ona izlazi na nezdrave načine.

4. Mnogo se žale i „izbacuju“ frustraciju

Izduvavanje, žaljenje, kukanje… nazovite to kako god želite. Ali na kraju, ako to radite često, verovatno nosite više ljutnje nego što shvatate.

Da li se često žalite prijateljima, porodici ili kolegama? Ako je odgovor da, to može biti dobar pokazatelj da u sebi imate mnogo više neprepoznate ljutnje i frustracije nego što mislite.

Dugo vremena psiholozi su smatrali da je ljutnja neka vrsta toksične supstance koju treba „izbaciti“ iz sebe, jer bi u suprotnom mogla da bude štetna. Zbog toga je ideja da treba „izbaciti bes“ postala veoma popularna i često su je preporučivali terapeuti i savetnici.

Međutim, ispostavilo se da je cela teorija o pražnjenju besa zapravo mit.

Štaviše, jednostavno izbacivanje ljutnje kroz stalno pričanje o njoj dugoročno može samo da je pojača.

Najzdraviji način da se nosimo sa ljutnjom jeste da je:

prepoznamo,
prihvatimo,
izrazimo na asertivan način kada je potrebno,
ili pustimo da prođe kada ne postoji ništa što možemo da promenimo.

To znači da, ako ste osoba koja se često žali ili biste sebe opisali kao hroničnog kritičara svega oko sebe, bolja strategija je:

da naučite da prepoznate svoju ljutnju i frustraciju;
da odlučite da li možete nešto konkretno da uradite povodom toga ili da jednostavno pustite.

Volimo da se žalimo jer nam daje osećaj da nešto rešavamo. Ali zapravo često ne dotičemo pravi problem koji nas frustrira.

Iako nam u trenutku može prijati da se izjadamo, dugoročno samo održavamo taj osećaj ljutnje živim.

Zapamtite: potpuno je normalno i zdravo osećati frustraciju i ljutnju. Ali način na koji se nosimo sa tim osećanjima može biti nezdrav.

5. Veoma ljuti ljudi često su preterano kritični prema drugima

Mnogi ljudi prikrivaju svoju ljutnju tako što je izražavaju kroz hladnu, „intelektualnu“ kritiku drugih ljudi.

Ako ste skloni tome da previše kritikujete ili osuđujete druge, to može biti znak da u sebi nosite neprepoznatu ljutnju koju treba istražiti.

Evo kako to funkcioniše:

Često se ljudi osećaju loše zbog sebe na nekom važnom nivou – na primer, možda se plaše da naprave veliku životnu promenu, iako znaju da bi to za njih bilo dobro.
Taj osećaj nemoći ili nezadovoljstva boli. Ali vremenom još više boli krivica i stid zbog toga što ništa ne preduzimaju, iako znaju da bi trebalo.
Na kraju, ta krivica i stid prerastaju u ljutnju prema sebi i ogorčenost.
Ipak, osoba se i dalje oseća zarobljeno.
Da bi privremeno ublažila taj osećaj negativnosti, počinje da kritikuje i osuđuje druge kao način da se izbori sa sopstvenim niskim samopoštovanjem.
Kada kritikujemo nekoga drugog, nesvesno šaljemo poruku: „Ja znam bolje“, što nam nakratko daje osećaj veće vrednosti.
Naravno, dugoročno i ta osuđujuća navika postaje još jedna stvar zbog koje se loše osećamo.

Mnogi ljudi koji stalno osuđuju druge zapravo uopšte ne deluju ljutito. Naprotiv, mogu izgledati hladno, racionalno i veoma analitično.

Ali problem je u tome što ta „hladna intelektualna kritika“ često predstavlja samo masku za sopstvenu nesigurnost i ljutnju usmerenu prema sebi.

Možete da se suočite sa svojim nesigurnostima i unutrašnjom ljutnjom tek kada ih postanete svesni i budete spremni da ih istražite.

Vaša potreba da kritikujete druge možda neće nestati dok ne rešite ono što je zapravo pokreće.

Nema ničeg lošeg u tome da osećate ljutnju.

To je normalna ljudska emocija koja ima mnoge važne funkcije. Ljutnja nam pomaže da prepoznamo nepravdu, zaštitimo svoje granice i zauzmemo se za sebe.

Problem nastaje kada poričemo sopstvenu ljutnju.

Ovih pet znakova mogu vam pomoći da bolje razumete kakvu ulogu ljutnja možda ima u vašem životu:

Hronična anksioznost
Stalno vraćanje na negativne misli (ruminacija)
Pasivno-agresivna komunikacija
Često žaljenje i izbacivanje frustracije
Preterana kritičnost prema drugima