Naučite da prihvatite poraz sledeći kineski princip
Ne pronaći sebe, ne znati svoju sudbinu, ne susresti svoju ljubav – ovi strahovi su na Internetu podrugljivo definisati kao „problemi prvog sveta”. S jedne strane, niko od nas ne traži da budemo najbolji od najboljih. Roditelji su potpuno spremni da nas vole onakvima kakvi jesmo. Ali, s druge strane, čitamo uspešne priče i pitamo se zašto mi ne uspevamo ići u korak sa svim, kao neki drugi uspešni ljudi… Možda s nama nešto nije u redu?
Da, naša sreća zavisi prvenstveno od nas. Za vlastitu lenjost, nemar i nedisciplinu nema koga drugog kriviti. Ali, to ne znači da ne vredi malo pogurati – i dobiti sve što želimo i zaslužujemo.
Deca koju smo okružili brigom i pažnjom neće nužno odrasti pametna i vaspitana. Redovni odlasci u teretanu neće nužno učiniti da naše telo izgleda kao na fotografiji u časopisu. I što je najvažnije, nećemo nužno živeti srećno do kraja života.
Ako je danas u životu nastupio mrak, sutra se može preokrenuti u svetlost, a u tome nema ništa strašno. Potraga za srećom, prosperitetom i uspehom može prerasti u zavisnost: u nekom trenutku počinjemo da mrzimo sebe jer nismo u stanju da držimo korak sa svojim snovima. Što je više očekivanja, to je gora stvarnost. Uvek će postojati nešto što zaseni trijumf, ostavi mrlju.
Ali, postoji alternativni pogled koji nude istočnjačke kulture. Psiholozi Luo Liu i Robin Gilmor otkrili su da ljudi u Kini na sreću gledaju drugačije nego u Americi. Ako Amerikanci doživljavaju život kao postupno kretanje prema sreći, onda je za Kineze to više ravnoteža između sreće i nesreće. Ako je danas u našem životu belo, sutra može prerasti u crno. Ali, u tome nema ništa strašno – to znači da će nakon nekog vremena sve opet biti u redu.
Paradoks sreće je da se previše vežemo za nju, ne želimo da je pustimo. Istočnjački pogled na sreću pomaže da se pomirimo s činjenicom da je svako zadovoljstvo nesavršeno i kratkotrajno. Pre ili kasnije moraćete da je pustite – kako biste doživeli priliku da se ponovo radujete.
U istočnjačkim kulturama odnos prema sreći je zaista uravnoteženiji. Čini se da upravo ova suprotnost – „uravnoteženost” protiv „opsesije” postaje ključna.
Osoba vaspitana u zapadnoj kulturi veruje da je sreća stanje koje se može postići. Treba samo raditi, ulagati, a onda će doći ono dugo očekivano „i živeli su srećno do kraja života”. Svako ima pravo na sreću, i tu nema spora. Amerikancima je to čak garantovano ustavom.
Osoba s istočnjačkim mentalitetom zna da joj niko ne garantuje nikakvu ličnu sreću. Nesreća je sastavni deo života i na nju morate biti spremni. Stoga, kada se dogode nevolje, istočnjak ih doživljava mirnije od zapadnjaka, za koga je nesreća nešto što se ne uklapa u njegovu sliku sveta.
Stavovi i očekivanja jedan su deo problematike. Drugi, ne manje važan, su vrednosti koje čine sreću. Pozitivna psihologija odavno je raspršila mit da možete postati srećni ako napravite karijeru i zarađujete mnogo novca. Ovo je važno, ali nije dovoljno.
Ideja da sreća nije u uspehu kao takvom, već u sposobnosti uživanja u onome što radite, u osećaju uključenosti u nešto veće, ponavlja se u mnogim knjigama o popularnoj psihologiji. Sada to razume deo zapadnog društva.
Izvor: Psychologies Russia
Naslovna fotografija: Damiano Lingauri / Unsplash
