Psihološki mitovi u koje verujemo

Od popularne psihologije ljudi, danas više nego ikad, traže razne odgovore, putokaze i smernice. Ali treba biti oprezan – kako svako žito ima svoj kukolj, tako i ovde postoje stranputice – rasprostranjeni su i pogrešni saveti i štetna uverenja koja sa naukom nemaju mnogo veze.

Pravi i lažni osmesi

Da li ste uočili trend koji vam sugeriše da se stalno smejete, jer – osmeh sve rešava? Pa tako ako imate loš dan, sve što je potrebno je da se smešite i vrlo brzo ćete početi da se osećate srećnije. Ideja je divna, a ako bi bilo tako lako i jednostavno podići sebi raspoloženje, negativnih osećanja ne bi ni bilo, odnosno – osećali bismo se srećno svaki dan. Drugim rečima – osmeh ne može da vam popravi raspoloženje.

Odnosno može – ali samo donekle, i na kratke staze. Ako imate loš dan (i niste ljuti, uplašeni, tužni… iz nekog posebnog razloga), smeškanje može da vam podigne raspoloženje. To je zbog toga što ne ulažete napor da se prebacite iz jednog snažnog emotivnog stanja u drugo, već birate da se iz jednog relativno neutralnog stanja prebacite u pozitivno. Ovde je ključ u pravom osmehu – kada se smejete iskreno, očima, mozak to registruje kao sreću. Lažne grimase ne pomažu mnogo.  

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Ali ako proživljavate negativna osećanja kao što su bes, tuga, žaljenje, strah… lažni osmeh koji kontinuirano maskira ta osećanja doprineće da se osećate još gore. 

Istraživanja su pokazala da potiskivanje osećanja uvećava nivo stresa – ako ne prihvatite negativne emocije, duže ćete se zadržati na njima. Naravno da u određenim situacijama – na poslu ili na javnom mestu, nećete davati oduška negativnim osećanjima. Ovde je maska ravnodušnosti ili lažnog osmeha dobrodošla, ali kada tu masku stavite, potvrdite sami sebi kako se zaista osećate da ne biste upali u zamku potpunog potiskivanja negativnih emocija. 

Pozitivnost po svaku cenu

Verovanje da se možemo okrenuti samo i isključivo pozitivnom, da snagom volje možemo eliminisati sve druge emocije koje su negativne je velika zabluda. Ovaj trend nazvan je – toksična pozitivnost. Reč je o preteranoj i neefikasnoj generalizaciji srećnog, optimističnog stanja u svim situacijama. Ona rezultira poricanjem, minimiziranjem i poništavanjem autentičnog ljudskog emocionalnog iskustva.

Kada branimo sebi određena emotivna stanja, kada poričemo da proživljavamo određene emocije, zapravo smo negativni prema sebi. Istina je da je život ponekad loš. Vrlo je izvesno je da ćemo se nekad osećati tužno, ili ljuto, ili jadno. Kada ne želimo samima sebi da pokažemo kako se zaista osećamo, mi poričemo svoju istinu. Nismo autentični, ni adekvatni. Gubimo vezu sa sobom, a to i drugima otežava da se povežu sa nama. A negativne emocije ne nestaju potiskivanjem – one se vremenom mogu manifestovati u anksioznosti, depresiji ili čak fizičkoj bolesti.

Stručnjaci podsećaju i da je poštovanje sopstvenih osećanja preduslov za prihvatanje sebe u potpunosti. Nerealna težnja da doživljavamo samo pozitivna osećanja, zapravo je poricanje validnosti sopstvenog bića. A odnos prema sebi se ogleda u odnosu koji imate sa drugima. Ako ne možete da budete iskreni u vezi sa sopstvenim osećanjima, kako ćete ikada moći da budete tu za nekog drugog koji izražava prava osećanja u vašem prisustvu? Ako kreiramo lažni emocionalni svet, i insistiramo na njemu, živimo i privlačimo laž – a to rezultira lažnom intimnošću i površnim prijateljstvima. 

Da li se suprotnosti privlače?

U mit da se suprotnosti privlače, kada su ljubavni odnosi u pitanju, veruje preko 80% ljudi. Ipak, ovo jeste mit. U stvarnosti, ljudi imaju tendenciju da budu privučeni onima koji su im slični, pokazalo je na desetine različitih studija.

Interesantno je da ova zabluda istrajava – mnogo je knjiga koje istražuju ovu temu, i mnogo ljudi koji veruju da ih ljubavna sreća čeka sa nekim ko im je potpuna suprotnost. 

Da bi se došlo do validnog naučnog odgovora istraživači su proučavali koja kombinacija čini bolje romantične partnere – da li kombinacija sličnih, različitih, ili pak suprotnih? Ove tri mogućnosti se nazivaju hipotezom homogamije, hipotezom heterogamije, i hipotezom komplementarnosti.

Naučnici su došli do odgovora da je pobednik – homogamija. Od pedesetih godina prošlog veka sprovedeno je više od 240 studija kako bi se utvrdilo da li sličnost u pogledu stavova, osobina ličnosti, spoljnih interesa, vrednosti i drugih karakteristika dovodi do privlačnosti. Psiholozi Metju Montoja i Robert Horton su 2013. ispitali kombinovane rezultate ovih studija u takozvanoj metaanalizi. I dokazali su da je privlačnost sličnosti toliko jaka da se može naći u različitim kulturama.

Sličnost je povezana sa privlačnošću, a pojedinci u posvećenim vezama imaju tendenciju da budu slični na mnogo načina. Pojedinci sa sličnim nivoom obrazovanja, finansijskim sredstvima, i fizičkim izgledom gravitiraju jedni ka drugima.

Dakle, sličnost dominira, ali i hipoteza homogamije i hipoteza komplementarnosti su donekle tačne. Partneri, naime, mogu težiti tome da se dopunjuju. Na primer, jedan supružnik može biti otvoren i zabavan, dok je drugi stidljiv i ozbiljan. Lako je videti kako oba partnera mogu da vide drugog kao idealnog – snage jednog partnera uravnotežuju slabosti onog drugog.

Brejnstorming i kreativnost

I uverenje da razmena ideja u grupi (brainstorming) podstiče kreativnost je velika savremena zabluda. Tehniku brejnstorming uveo je marketinški stručnjak Aleks Ozborn pedesetih godina prošlog veka. Brejnstorming se zasniva na dve stare psihološke premise – da samo prisustvo drugih može imati motivišuće efekte na performanse pojedinca, kao i da količina novih ideja na kraju nesporno dovodi do kvaliteta.

Tvorac brejnstorminga je tvrdio da ova tehnika za 50% povećava kreativan učinak, u poređenju sa učinkom onih koji rade sami. Danas, nakon šest decenija nezavisnog naučnog istraživanja, postoji vrlo malo dokaza za ideju da brejnstorming proizvodi više ideja, ili bolje ideje nego što to mogu nezavisni pojedinci. Čak naprotiv – više je tvrdnji i dokaza u prilog tome da je brejnstorming zapravo proces koji šteti kreativnosti.

Problem kod brejnstorminga je takozvano sidrenje. Reč je o kognitivnoj pristrasnosti zbog koje se ne trudimo da razmotrimo druge opcije kada se „usidrimo“ na onoj koja nam se sviđa. Naime, kada grupe čuju dobru ideju tokom sastanka ne uspevaju potom da smisle druge, potencijalno bolje ideje. Isto tako, događa se i da se jedinstvene ideje ne čuju i ne prihvate (ili ne izgovore naglas). A čest slučaj je i da sama priroda sastanka (koja od vas zahteva dobre ideje, na licu mesta, pred velikim brojem ljudi) – ograniči sposobnost kreativnog razmišljanja.

Ipak, pravi savet stručnjaka je da se umesto organizovanja brejnstorming sastanaka, ljudima pruži prilika da razgovaraju pojedinačno ili u malim grupama kako bi mogli da smisle što više kreativnih ideja.

Da li muškarci i žene suštinski različito komuniciraju

Sigurno je da ste bar nekad čuli nekoga da se žali na komunikaciju sa suprotnim polom, na nerazumevanje, drugačiji način razmišljanja. Mit o tome da muškarci i žene različito komuniciraju zasnovan je na verovanju da su muškarci i žene toliko različiti da deluje kao da govore različite jezike. Da su, na primer, muškarci racionalni, a žene emocionalne.

Ovo je, naravno, predrasuda. Razlike među polovima, kada je komunikacija u pitanju, rezultat su socijalizacije. Dečaci su odgajani da budu manje emotivni. To ne znači da oni nemaju emocije ili da ih ne proživljavaju. Oni su samo naučeni da ne budu preterano izražajni. Kod žena je stvar obrnuta – ne samo da je prihvatljivo da budu emocionalne, od njih se obično očekuje da budu i ekspresivne, otvorene u pokazivanju osećanja.

Muškarci su takođe vaspitani da budu manje ranjivi. Od malih nogu grade svoj oklop kojim se štite od ranjivosti, i s godinama i zrelošću on postaje prirodan. A kada muškarci izražavaju misli i osećanja, žene često očekuju očiglednije prikazivanje emocija. Žene ne razumeju emocije koje muškarci izražavaju, jer su one previše potcenjene. A ovo, naravno, rezultira nerazumevanjem.

Dakle, nismo različiti po pitanju posedovanja emocija, već po tome kako ih verbalizujemo i manifestujemo. A kako društvo postaje sve svesnije važnosti emocionalnog izražavanja za fizičko i mentalno zdravlje, stvari se polako menjaju. Više pažnje se poklanja komunikacijskim veštinama i tome kako pomoći dečacima i devojčicama da nauče kako da govore o tome šta osećaju. 

Izvor naslovne slike: geralt/pixabay.com