Šta kad je tuga duga?

U reč „život” upletena je neizostavno i „tuga”. Iako bolna, ona može biti inspirativna i pokretač promena, jer kako je rekao veliki pesnik Jovan Dučić: „Nema velikog stvaranja bez velikog bola. Sve se rodilo iz bola i krvi. Kao i dijete”. Tugu valja otugovati. Od nje ne treba (niti se može) bežati, ali šteta je pustiti je da kormilari našim životom. Zato je važno znati šta je tuga, a „šta je tuga za D mol” i alarmirati se ako ona klizi u depresiju.

„Tuga se javlja kada čovek izgubi nešto za šta je bio emocionalno vezan, što je voleo, što mu je bilo važno. Ona je neka vrsta cene koju plaćamo za to što smo voleli i što smo u tome uživali, što nam je bilo stalo. Ako nešto izgubimo, a nismo tužni, to znači da ili nam to nije ni bilo važno ili smo ‘uključili’ psihičke mehanizme odbrane. Nakon gubitka, čovek ulazi u proces tugovanja. Tuga tada obično nailazi u talasima, ali oni prođu kao talasi ispod čamca, a čamac ne potone”, pojašnjava psihoterapeut Vladan Beara.

No, kada tuga ode dublje, ona postaje depresivnost, a depresivnost je destruktivna.

„Na našem jeziku, depresivnost je potištenost, čemernost. Tada smo razdražljivi, ne uživamo u aktivnostima u kojima smo ranije uživali, javlja se nesanica ili preterano spavanje, zamor i gubitak energije, brojni strahovi i anksioznost, smanjena sposobnost mišljenja i koncentracije, ‘crne misli’, razmišljanja o samoubistvu, doživljaji sopstvene bezvrednosti ili besmisla života. Depresivnost obično donosi obezvređivanje sebe, drugih ljudi ili života uopšte. Depresija je kao mentalno oboljenje dugotrajnija, mračnija i ima ozbiljno oštećujući uticaj na funkcionalnost čoveka. Ali i to je za ljude!”, kaže Beara.

Budući da je tuga individualna, ne postoji matematička formula njenog trajanja, niti koliku će lavinu suza neki događaj u nekome da pokrene.

„Neki ljudi su genetski predodređeni da budu depresivni više nego što je to uobičajeno. Ja sam jedan od njih. Tri puta sam morao da uzimam antidepresive i radio psihoterapiju klijenata. I nisam bio manje efikasan. Depresija je nekim ljudima pratilac, suživotnik… Ne znam mnogo intelektualaca, filozofa, književnika, umetnika, duhovnih ljudi koji nisu prolazili kroz svoj lični pakao depresivnosti. Andrić, Selimović, Mihiz, Dostojevski, Tolstoj, Medaković, Pekić, Ćosić… Treba li više? Psihopate, antisocijalni i narcistički poremećaji ličnosti su vrlo retko depresivni. Oni sami malo pate, ali pate ljudi koji ih okružuju. Da ih ne imenujem.”

Osim što se kao ljudi razlikujemo „hardverski” i „softverski”, konstatuje Beara, razlikujemo se i po tome kakav stav zauzimamo prema nedaćama i nevoljama. Neko ih prihvata i nosi se sa njima, a neko se sažaljeva ili pokušava glavom kroz zid.

„Dok smo mladi, imamo mnogo iluzija. Kako idu godine, suočavamo se sa brojnim stvarima koje užasavaju. Shvatamo da je smrt svuda oko nas, da ne poštuje pravila i da nema milosti. Suočavamo se sa činjenicom da imamo slobodu da donosimo odluke, ali da nemamo garant da smo ispravno odlučili. Suočavamo se sa egzistencijalnom usamljenošću i pitanjem smisla i vrednosti života koji živimo. Pitamo se da li je to sve što život ima da mi ponudi, konstatujemo da ga nismo tako zamišljali. Suočavamo se sa nepravdom, nebrigom ljudi za moralnu ispravnost svojih postupaka, ljudskom glupošću, sebičlukom, neorganizovanošću društva, nekompetentnošću stručnjaka, ljudskom pohlepom, lenjošću, mrzovoljom ljudi, nespremnošću da rade na svome izbavljenju iz ‘ludog života’, nebrigom za opšte dobro… Sve to mora voditi ka nekakvom emocionalnom reagovanju. Obično depresivnom, ali to nije depresija kao psihijatrijska bolest nego filozofska depresija kao emocionalna cena odrastanja. Jedan naš profesor je rekao u kafani da je odrastanje gubitak iluzija, a ja bih dodao da je depresivnost naša prirodna reakcija na gubitak iluzija o sigurnosti i zaštićenosti u svetu”, navodi Beara.

Jedan od ovde pomenutih velikana naše književnosti, Meša Selimović, rekao je: „Sasvim neprimetno nas uništava sve ono o čemu malo govorimo, a o čemu mnogo mislimo”. Osim prijatelja, stručnjaci će umeti da nas čuju i usmere kako da sami sebi pomognemo. Dobro će doći i fizička aktivnost, naročito u prirodi, uravnotežena ishrana, druženje sa prijateljima i izbegavanje besmislenih i destruktivnih odnosa.

„Verujem da najviše pomaže zauzimanje drugačijeg, filozofskog stoičkog stava: postoje stvari koje jesu u mojoj moći kontrole i stvari koje nisu. U mojoj moći je da zauzmem stav prema nečemu i da delam u skadu sa tim. Sve ostalo nije u mojoj moći i oko toga ne treba strepeti i očajavati. Na primer: smrt nije u mojoj moći kontole i oko toga ne treba strepeti, jer je besmisleno. Ali u mojoj moći je šta jedem, šta pijem, koliko pijem, koliko se krećem, kako živim, kako se odnosim prema svojim bližnjima, prema prijateljima… Na to se treba fokusirati i povremeno se pregledati kod lekara. Živeti umeren i izbalansiran život, voditi brigu i o hardveru-telu i softveru-psihi kao i razvoju duhovnosti, moralnom kompasu i doživljaju smisla življenja. Za stvarima koje smo izgubili ne treba puno tugovati, kako kažu stoici, jer zapravo i nisu bile naše, onako kako smo to mislili.”

I naposletku, u skladu sa ovim zaključkom uvaženog novosadskog psihoterapeuta Vladana Beare i citat već pomenutog nobelovca Ive Andrića:

„Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, ma kako teško ono bilo.”

Naslovna fotografija: Unsplash