Hičkok na slikarskom platnu

Da bismo se lakše snašli u mnogim formama umetničkog stvaralaštva prinuđeni smo da pravimo podele. Istorija umetnosti se tako može posmatrati i kao istorija kategorizacije i razdvajanja, iako je često gotovo nemoguće zabosti zastavicu i reći kada nešto u kulturi počinje, a kada se završava. Razlog je jednostavan: umetnici su inspirisani jedni drugima, dok se njihovi načini izražavanja prepliću u trajanju.

Na primer, opšte je mišljenje da je impresionizam doživeo vrhunac početkom 20. veka, iako je i danas prisutan. U svetu umetnice Ive Prlinčević, međutim, veoma je vitalan i važan. „Uvek sam smatrala da je moda za ljude koji nemaju sopstveni stav i mišljenje o životu. Verujem da u likovnoj umetnosti, u slikarstvu, nema i ne bi trebalo da bude pomodarstva, već da se slikar izražava svojom pravom prirodom i istinom, a ne nečim što mu drugi diktiraju“, kaže za City Magazine.

Hičkok i pokretne slike

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Prlinčević različite motive slika po platnu, papiru i predmetima kao što su tanjiri ili cegeri, ali se posebno ističe serijom impresionističkih slika na kojima su odabrani kadrovi reditelja Alfreda Hičkoka. Kolekciju inspirisanu filmovima Drž’te lopova i Vrtoglavica započela je 2014. godine, kada je upisala sada završene doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Temu je odabrala u želji da objasni da je posvećenost pokretu, bez kog ne bi bilo života, zajednička filmskoj i likovnoj umetnosti. „Hičkok je posmatrao život i prikazao ga kroz pokretne slike. U njemu sam prepoznala saigrača, slikara takođe, jer je svaki njegov kadar slika za sebe. Scenografija, kostimi, odabrani akcenti boja, ukazuju na njegovo interesovanje, istančan ukus i talenat za slikarstvo.“

Kultni reditelj je kao tinejdžer pohađao časove istorije umetnosti i slikarstva u Londonu, da bi kasnije prerastao u strastvenog kolekcionara slika i knjiga o umetnosti, koje je gomilao kod kuće i na poslu. Verovao je da bi film prvo trebalo da nastane na papiru, zbog čega je u preprodukciji angažovao umetnike da prema njegovim zamislima crtaju storibord – prikaz svakog kadra koji bi trebalo snimiti. „Film mora da bude vizuelno zanimljiv, a slika je, pre svega, ključna“, napisao je 1936. godine. „Toliko pokušavam da ispričam svoju priču u slikama da, kada bi se igrom slučaja zvučni aparat pokvario u bioskopu, publika ne bi bila uzrujana i uznemirena zato što bi je pokretna slika još uvek okupirala.“

Inspiracija drugih

Reditelj je umeo da kaže da slikarska dela koja imamo kod kuće postaju deo nas, ali pojedina su postala deo scenografije njegovih filmova. Pejzaž Roze Boner, umetnice iz 19. veka, može se videti u baru iz filma Nazovi M radi ubistva. Slika Kuća obešenog čoveka Pola Sezana nalazi se u kancelariji psihijatra iz filma Krivo optužen. Pikasova mrtva priroda Vrč i činija za voće okačena je iznad kamina u filmu Sumnja. A pre nego što počne da posmatra Marion Krejn u filmu Psiho, Norman Bejts će sa zida skinuti sliku Suzana i starci, naslikanu pre nekoliko vekova.

Ovakva Hičkokova posvećenost detaljima udružena je sa rediteljskim perfekcionizmom koji je postao neiscrpna inspiracija drugima. Na sajtu Amazona, na primer, može se kupiti knjiga Hičkok i savremena umetnost, a posebno je poznato poigravanje umetnika Daglasa Gordona filmom Psiho. Godine 1993, Gordon je toliko usporio prikazivanje ovog filma da je projekcija u galeriji trajala 24 časa, čime je napetost, koja je Hičkokov zaštitni znak, bila potpuno dekonstruisana.

Impresionistička nadgradnja

Prlinčević je pre svega zainteresovana za nadgradnju, a slike koje ostaju verne filmskim kadrovima ne doživljava kao puku kopiju. „Nije reč o zamrznutom kadru-reprodukciji, već o doživljaju i proživljenosti Hičkokovih ‘slikarskih’ kadrova, koji na mene ostavljaju jak utisak. Tamo gde se ja prepoznajem i nastavljam paralelno sa Hičkokom da pričam priču. Dakle, imamo zajedničku igru dva umetnika, slikara i reditelja.“

Postoje, međutim, bar još dva obeležja u njenom radu koja su podložna tumačenju. Zanimljivo je da impresionistička slika zapravo vraća Hičkokove filmove na plošnu dvodimenzionalnu ravan, kakvu su u formi storiborda imali samo pre produkcije, zbog čega se opet može govoriti o nekom vidu dekonstrukcije filmske slike. Druga tema je neizbežna prisutnost voajerizma i fetišističkog odnosa prema lepim ženama – dok je oslikavala kadrove iz filmova Drž’te lopova i Vrtoglavica, umetnica nije mogla da pobegne od plavokosih, zgodnih glumica kojima je reditelj bio opčinjen.

Maštoviti voajerizam

Uprkos tome što nikada nije skrivao interesovanje za voajerizam, Hičkok nije bio ljubitelj eksplicitnog sadržaja. U razgovoru koji je vodio sa umetnikom Endijem Vorholom rekao je da je pornografski film gledao samo jednom, kada je već bio u šezdesetim godinama života. Njegov voajerizam rastao je i razvijao se u mašti, čijim se karakteristikama vešto pozabavila britanska teoretičarka Lora Malvi.

U poznatom eseju Vizuelno zadovoljstvo i narativni film Malvi je primetila da je većina lepih junakinja holivudskog filma podređena muškom ukusu i pogledu. „Tradicionalno, izložena žena je funkcionisala na dva nivoa: kao erotski objekat za junaka priče koja se odvija na ekranu, i kao erotski objekat za posmatrače u auditorijumu, sa tenzijom koja se pomera sa obe strane ekrana“, napisala je. Hičkokova genijalnost ogledala se u tome što je ovakvu vrstu voajerizma umeo da pretvori u predmet filma.

Crtež na petnaest metara

Zahvaljujući radovima Ive Prlinčević gledalac je ponovo voajer, ovog puta pozvan da Hičkoka sagleda iz drugačijeg, raskošno obojenog ugla. Kolekcija od oko 30 slika i crteža posvećenih ovom reditelju, poslednji put je bila izložena početkom godine u Jugoslovenskoj kinoteci. Nedavno, umetnica je predstavila i tri slike inspirisane filmom Sladak život Federika Felinija, kao i crtež visine 1,5 i dužine 15 metara. Performans njegovog razmotavanja izveden je u Muzeju svečoveka u Beogradu, kada su posetioci mogli sami da iscrtaju poslednja dva metra papirne površine.

Posle više od 20 samostalnih i nekoliko desetina grupnih izložbi, Prlinčević će radove uskoro predstaviti i u zemunskoj galeriji „Nar“. „Izložbi će biti puno jer imam toliko toga da pokažem. Plan je da se posvetim filmovima i u budućnosti. Mislim da sam tek počela da ih ‘razmotavam’.“

Naslovna fotografija: Gde ćeš ti mala, ulje na platnu, autor Iva Prlinčević