Ovu su 3 nova filma o kojima niko ne priča, a odlični su i na samo par klikova udaljeni od vas

Produženi vikend pred vama možete da potrošite i na tri filma koji imaju odlične kritike, ali ne i preveliku reklamu iza sebe, pa možda za njih niste ni čuli.

Nisu u bioskopima, ako ćemo iskreno nisu ni na Netfliksu, Maksu, ili koji god već striming servis koristite, ali do njih možete lako doći ako koristite onu zabranjenu reč koja počinje na t, a završava se na orent.

Freaky Tales

Freaky Tales je američka akciona komedija, koja pozajmljuje mnogo od raznih svojih uzora, ali nikad ne krade, već koristi mogućnost omaža kojima su pribegli i mnogi veći autori od Ane Boden i Rajana Flek, koji su scenaristi i reditelji ovog filma. Ako su vam poznata njihova imena, to je zato što ste gledali relativno neuspešan superherojski film Ms. Marvel. Nakon marvelovske avanture ovaj autorski tandem je rešio da “odlepi” i okrene se B-movie akcionoj komediji koja, em što miriše na osamdesete i devedesete, smešta i svoju radnju u deceniju čudnog odevanja i neonskih svetala.

U četiri priče koje su međusobno povezane, imamo junake koji su sa životno sa strane, napadnuti od većeg zla i koji moraju da nauče da se zauzmu za sebe i da se brane. Naravno, to naslovno zlo ili problem nije uvek iste jačine i intenziteta. A sve ih spaja neka nevidljiva sila koja će u odsudnom momentu biti tu za njih da im pripomogne.

Pa tako u prvoj priči vidimo mlade pankere koji se zalažu za ravnopravnost i ideale, koje opsedaju i napadaju skinhedi, sve dok pankeri ne reše, u stilu filma Warriors Voltera Hila, da uzvrate udarac.

U drugoj priči dve mlade reperke rešile su da izađu na megdan bacanja rima starijem i iskusnijem reperu i da probaju da savladaju ne samo njega, već i decenije represije i mizoginije koje se razvijaju kako u hip-hopu, tako i u muzici generalno.

U trećoj priči lovac na glave i zelenaš (prezaposleni Pedro Paskal) pokušaće da odradi poslednji posao i pokupi dug u video-klubu na pokeraškoj partiji, ali prošlost se stalno vraća i ne da mu da odahne.

U četvrtoj priči, grupa najgoreg ološa reši da opljačka NBA zvezde koje su u tom trenutku na košarkaškom meču, ali jedna grupica napravi grešku i ubije devojku, a povredi majku Sleepy Flojda, košarkaša Golden Stejta. Ipak, niko ne shvata da je NBA zvezda i kung fu majstor sa veštinom poznavanja katane, s kojom kreće u totalnu osvetu. NBA zvezdu glumi srpski zet Dżej Elis.

Petparačke priče koje sreću Skota Pilgrima, sa detaljima koji odaju poštovanje Volteru Hilu, Kronenbergu i još masi reditelja – sve to je autorski tandem Boden/Flek upakovao, i koliko budete poznavali filmove koji se omažiraju, to će vam zabava biti veća. U startu je plus filma to što sam sebe ne shvata previše ozbiljno, već poziva na zabavu, bez nekog prevelikog pametovanja osim što znate ko su dobri momci, a ko loši.

Mana je što sve četiri priče nisu istog kvaliteta i zapleta, pa tamo gde prve dve priče malo zamuckuju i ne daju potpunu isplatu, treća i četvrta kreću s punim gasom i bez kočnica. Zajedno sklapaju postmodernu kašu koja neće ostaviti ljude ravnodušnim. Ili ćete preporučivati ovaj film kao novi hidden gem o kom se ne priča dovoljno, ili ćete okrenuti očima i zaurlati – jao, koja glupost. Nema sredine.

Eephus

Još jedna priča sa sjajnim kritikama, koja se nije probila do veće publike, stiže iz Amerike, i u pitanju je sportska drama Eephus. Ona u startu ima veeeeliki problem, a to je što je radnja filma posvećena bejzbolu – sportu koji, čini mi se, niko van Amerike ne voli. Još je ovde u pitanju i softball, vrsta ovog sporta predviđena za amatere da je igraju u manjim okvirima.

Međutim, ovaj film je upravo o amaterima i manjim okvirima – kako sporta, tako i života i vremenu koje prebrzo, i nekad prebolno, teče.

U filmu Eephus pratimo poslednji meč dve ekipe koje su se sastajale jednom nedeljno na terenu za softball i igrale po suncu ili kiši. Poslednji put – jer se teren ruši i gradi škola.

U sat i po filma pratimo meč koji se igrao gotovo ceo dan i koji nije mogao da se završi nerešenim, iako je delovalo da će tako ostati satima kasnije – kao da likovi nisu želeli da završe meč jer su znali da je to kraj jednog poglavlja života.

Razne vrste ljudi ćemo videti – od onih koji žive sređenim životima, do onih koji su pijani od 11 ujutru. Svi su tu i u kratkim scenama ili ispovestima saznajemo dovoljno o svakome od njih.

Ovo je prvi film Kristofera Lunda, a imao je svoju premijeru u Kanu prošle godine. Glumci su nepoznati, a verujem da mnogi od njih nisu ni profesionalci, već neke lokalne ličnosti koje je Lund oduvek želeo da iskoristi u svom filmu.

Bejzbol je veliki problem i svakako će biti odbojnost ovdašnjoj publici, ali samo zamislite da je ovo ekipa ljudi koja se sreće na malom fudbalu ili basketu svake nedelje prethodnih nekoliko decenija i da sad ostaju bez svog terena – i stvari će vam biti mnogo jasnije.

Ni humor, ali ni tuga nisu napadni, već su tu da ih otkrivate sloj po sloj, sve dok ne ostane onaj konačan osećaj melanholije i sete za svetom koji nestaje ili je nestao, a koji je mnogima bio ventil, pomoć, nada, ili samo razbibriga.

Universal Language

Još jedan film dolazi sa severnoameričkog kontinenta, tačnije iz Kanade, ali to je nešto što možete da propustite u početku gledajući ovaj film, jer, iako se pominju gradovi i toponimi Kanade, ceo film je na persijskom jeziku – odnosno farsiju. Zašto? Pa, reditelj i glavni glumac Metju Renkin je pre svega veliki fan iranskog filma, pa je želeo da ovu komediju apsurda snimi na jeziku Irana, ali bez da menja geografiju – već u ovom, reći ćemo paralelnom univerzumu, u kom se prati ova priča, svi likovi u Kanadi pričaju na farsiju.

A likova ima baš dosta, i svi igraju u službi čudne komedije. Imamo klince koji nalaze pare zamrznute u ledu i ceo film pokušavaju da odlede sloj leda da bi došli do njih, turističkog vodiča koji vodi čudnu grupu ljudi kroz sneg i led, kao i junaka koji daje otkaz u Vinipegu ne bi li se vratio u roditeljski dom.

Iako deluje suzdržano, “Universal Language” je ispunjen šalama i vizuelnim humorom – uključujući lažni reklamni spot u stilu osamdesetih za prodaju ćurki, groblje pored auto-puta prepuno truba kamiona i jurećih automobila, iransku verziju lanca kafeterija poput Starbaksa, ili scenu u kojoj vodič vodi grupu turista kroz napušteni tržni centar kao da je u pitanju zaštićeno kulturno dobro.

U autobusu kojim se naš glavni lik (reditelj Metju Renkin) vraća u Vinipeg da poseti majku, sedi pored žene koja se buni jer im je saputnik – nagrađivana ćurka. Navodi da je previše pretrpela u životu, jer joj je sin poginuo na takmičenju u jedenju belih slezova, a muž stradao od roja osa – i zbog toga, kaže, ne bi trebalo da bude primorana da trpi prisustvo ćurke. Shvatate otprilike vrstu apsurda koji gledate.

Negde na pola puta između Kusturice i Kaurismakija. Ili, možda, najviše veze ima sa palestinskim rediteljem Elijom Sulejmanijem, koji je snimio nekoliko svojih apsurdnih basterkitenovskih filmova (Divine Intervention, Chronicle of a Disappearance), a na koje se Renkin poziva više nego na ostale filmove.

Svakako, ovo nije ta vrsta humora zbog koje ćete padati sa stolice i vrištati od smeha. Ovo je humor u kom ćete zamišljeno reći sebi: “haha, ovo je baš smešno”, dok se realnost na filmu cepa ispred vas, pa ni vi sami više ne budete znali šta jeste, a šta nije film – i jeste li vi Sveta ili Mileta, kao u onom Jutjub klipu od pre 100 godina.