Bejbi Joda i sva ta brza moda: Kritika TV serije „The Mandalorian“

Sasvim očekivano, i najnoviji film iz preporođeno preporođene franšize Star Wars pokrenuo je lavinu polemika oprečnih sudova, a podno te fanovske halabuke i zavidne zarade (pa i činjenice da je Dž.Dž. Abrams ponovo pokazao da je kadar da spašava i prepakuje sve i svašta, svugde i, kanda, zauvek), stoji postojan utisak, svakim danom sve jači i jači, da je tu reč o vidno umornom, a u dobroj meri i izmrcvarenom serijalu. Pomalo paradoksalno, tim je više povoda za radost što je jedan od bočnih proizvoda, serija The Mandalorian, uspela da zadovolji i one koji ne mare za Star Wars ili su, pak, davnih dana još digli ruke od te zbilja beskrajne priče i holivudske mamipare.

Serija The Mandalorian nedvosmisleno pripada (na idejnom, motivskom, tematskom, a u dobroj meri i stilskom) svetu i mitologiji Star Wars-a, ali, uz primetnu i upečatljivu kosinu. Naime, iako je nominalno reč o televizijskoj seriji (od osam epizoda ne baš jednakih dužina u ovoj početnoj sezoni), u pitanju je zapravo serijalizovani film koji, uz sve to, sasvim pije vode, prija za gledanje i donosi dovoljno svežine u taj izmoreni svet beskrajnih nadgornjavanja ovih i onih sila, mračnih i svetlih, univerzuma budućnosti. Dobar deo čari ove serije je njena nepretenciznost, koja ovde stiže združena sa preciznom žanrovskom određenošću i u ovom serijalu davnih dana zaturenim duhom dobrohotnosti i bajkolikosti. A sve to čvrsto unutar kontura narečenog zadatog okvira. Važan adut u korist ove novine u aktuelnoj serijskoj ponudi je upravo ta pomalo neočekivana žanrovska dimenzija, budući da se The Mandalorian ponajpre i možda i najpreciznije da pojasniti kao uspešan i zapravo veoma promišljen i inteligentan spoj (para)naučne fantastike i nasleđa špageti-vesterna, a uz pomalo naklona rođačkom podžanru samurajskih filmskih epopeja.

Sve pomenuto prilično deluje u slučaju ove serije, doduše, uz poneki krupan danak u nekom širem smislu. Recimo, teško je osporiti utisak da je priča ove sezone pomenute serije ciljano narativno i dramaturški svedena i pojednostavljena, što može biti jedna od cena koju je bilo dužno platiti za uvođenje gorenavedonog zahtevnog međužanrovskog melanža. A, naravno, to ide na ruku i činjenici da je ova serija pravljena po merilima zamišljenim za novopokrenut Diznijev striming-servis, gde će prednost, nimalo iznenađujuće, imati sadržaji namenjeni porodičnoj i konzumaciji od strane mlađih naraštaja. Ali, i mimo tih ustupaka, The Mandalorian donosi primetnu svežinu tom prilično kodiranom polaznom konceptu – priča je tečna, dizajn vrhunski, česte posvete filmskim klasicima iz različitih kutova istorije svetskog filma su dobrano promišljeni, likovi su simpatični, a za ljubitelje žanra tu je i nekoliko ikoničnih pojava tog soja filmova, pout Đine Karano, Đankarla Esposita i Karla Vedersa. Nikoga zapravo ne bi trebalo da iznenadi to što je glumački angažman prihvatio i veliki Verner Hercog, maestro arthouse filma, koji se ovde vidno zabavlja.

Džon Favro je, kanda i samog sebe, ubedio radom na ovom finom osveženju i dobrom sveukupnom proizvodu da je moguće stvarati i mimo te zavodljive džungle beslovesnog studijskog filma, a opšti povoljan utisak je dovoljno snažan da natkrili upadljive falinke – poput povremenog praznog hoda i istinski loše šeste epizode. Da ponovimo, ukupno uzev, The Mandalorian je možda proizvod iz Star Wars kuhinje koji će prvenstveno goditi onima koji um i dušu željnu valjanih pop-kulturnih sadržaja hrane negde daleko od onoga što godinama unazad na ovu i srodne teme nude Lukas i sekundanti mu. A Bejbi Joda? Reč je o očaravajućoj pojavi na čiji će tihi šarm hladni ostati tek samo oni najciničniji i najtvdokrvniji, ali, ako ćemo iskreno i pošteno, svet je u takvom stanju da nam je svima svakako malo potrebno nešto tako slatko, ikonično i pomalo bizarno. Tako, jedne godine u modi ponovo bivaju vaskrsli ružičasti flamingosi, a ove zime, evo, Bejbi Joda, koja se, doduše, pokazala prilično borbenom i prpošnom za svoj skromni i bebasti gabarit.

Fotografije: Disney/Lucasfilm