Džin Hekman: Njegov odlazak označava kraj jednog od najvećih perioda američkog filma

Džin Hekman prminuo je u svojoj kući. Glumac sa impozantnom karijerom pronađen je mrtav u kući, kao i njegova supruga i pas.
Njegova karijera započela je kasnih šezdesetih, a glumio je u kultnim filmovima “Francuska veza”, “Boni i Klajd”.
U svojoj dugoj karijeri pet puta je bio nominovan za Oskara, osvojio ga je dva puta.
Od “The Conversation” do “The Royal Tenenbaums”, glumac je nosio talas američkog novog filma i postao zlatni standard za glumu sa karakterom i težinom, piše Gardijan.

Uloga Džina Hekmena kao stručnjaka za nadzor, Harija Kolsa, u paranoičnoj konspirativnoj drami Frensisa Forda Kopole The Conversation (1974) bila je dragulj u njegovoj karijeri.
Kol je profesionalni prisluškivač koji postaje opsednut razgovorom koji je snimio za tajanstvenog klijenta, a koji, na njegovo užasavanje, otkriva plan za ubistvo – otključavajući njegove vlastite privatne muke krivice i usamljenosti.

Smrt Džina Hekmena označava kraj jednog od najvećih perioda američkog filma: američke nove talase.

Hekman je bio zlatni standard ovog perioda, još od kada mu je Voren Biti dao veliku šansu u ulozi Bak Bara u filmu Artura Pena Boni i Klajd (1967).

On je bio karakterni glumac koji je zapravo bio zvezda; zapravo, zvezda svake scene u kojoj je bio – onaj čvrst, upućen, inteligentan, ali nelep, izraz lica koji je stalno na ivici hladne, bezbrižne podsmeha, ili ugraviran u srceparajući, tužan osmeh. Nije bio lep kao Redford, opasno seksi kao Nikolson, niti nestašan kao Hofman; Hekman je bio običan, ali njegova običnost je bila moćna.

Bio je nezaboravan kao bezobziran, rasistički policajac Džimi “Popej” Dojl u filmu Vilijama Fridkina The French Connection (1971) i njegovom nastavku; majstorski je odigrao Rev Skota u klasičnom katastrofičnom filmu Ronalda Nima The Poseidon Adventure (1972); sjajan je bio kao bivši zatvorenik u Beckettovskom remek-delu Džerija Šacberga Scarecrow (1973); i možda najnezaboravniji kao umorni, zbunjeni privatni detektiv u Pennovom Night Moves (1975). Kasnije je igrao duhovito odabranu ulogu Leks Lutora u filmovima o Supermanu sa Kristoferom Rivom, a zatim i tajanstvenog plutokratu i samonapravljenog milijardera Džeka Mekana u filmu Nikolasa Roga Eureka (1983) – njegova izvedba u kojem je sigurno inspirisala Danijela Dej-Ljuisa u filmu There Will Be Blood.

Hekmanova karijera sadrži toliko zlata da je gotovo nemoguće sve iskopati, ali tu su i uloga agenta FBI-a Andersona u filmu Alana Parkera Mississippi Burning (1988); njegova razdražljiva uloga filmskog režisera Louwela Kolčeka u filmu Majka Niklsa Postcards from the Edge (1990); i uloga umornog šerifa Bila Dageta u vesternu Klinta Istvuda Unforgiven (1992); da ne pominjemo i zagonetnog starijeg advokata naspram Tom Kruzovog mesečarenja novajlije u filmu The Firm (1993).

Zatim je tu njegovo kasno komično remek-delo – i možda njegovo apsolutno remek-delo, tačka – Royal Tenenbaum u filmu Vesa Andersona The Royal Tenenbaums (2001), isključen i bez novca advokat koji lažira rak želuca kako bi se vratio da živi sa bivšom ženom (takođe briljantnom Anđelikom Hjuston) i njihovom odraslom decom, troje ekscentričnih, oštećenih odraslih ljudi koje igraju Ben Stiler, Gvinet Paltrou i Luk Vilson.

Ono što je toliko izuzetno u ovim ulogama je da Hekmanova starost nikada ne deluje kao da se menja: uvek deluje žilavo, čvrsto i kao da je negde u svojim 40-im ili 50-im godinama. “Royal Tenenbaum” Hekman lako bi mogao da preuzme ulogu “Popeye Doyle” Hekmana.

Kao surovi policajac u The French Connection – za koji je osvojio Oskara za najboljeg glumca – Hekman ima mnoge nezaboravne scene u kojima ne radi ništa osim što oprezno kruži po gradu: Njujorku iz filmskih 70-ih, koji je sniman zvučnim filmom, pa čujemo udaljeno, ambijentalno jaukanje i trubljenje automobila. Hekman može da odigra deo u performansu gde ne pokazuje ništa osim svakodnevnog, kao i akcioni deo: rasistički ulazi u crni bar, grubost prema osumnjičenima, ljutite i prezirne optužbe, i podtekst tuge. Ovo je bila izvedba koja je postavila zakon za sve druge koje je kasnije davao.

Bio je vrlo drugačiji kao Hari Mozbi u Night Moves. Mozbi je privatni detektiv sa sjajnim brkom iz 70-ih koji naglašava padanje njegovih usana, kojem je poveren uobičajeni posao praćenja odbegle tinejdžerke, dok špijunira i ženu, ali na kraju naiđe na komplikovanu zbrku, ili splet zbrki, koje nikada nije mogao da razjasni. Film mu je dao jednu od njegovih najboljih replika.

Kada odbija šansu da gleda film Erika Romera Ma Nuit Chez Maud, kaže: “Jednom sam gledao Romerov film. Bilo je to kao gledanje kako se boja suši.” Izgovara ovu filmsku šalu sa lakoćom.

Jednako dobar je bio u filmu Roga Eureka, nedovoljno cenjenoj metafizičkoj misteriji baziranoj na stvarnom zločinu, koji je Hekmanu dao jednu od najboljih uloga u njegovoj karijeri: bogatog istražitelja koji je postao bogat i povukao se na Bahame, dok se plaši da će mu bogatstvo oduzeti njegova ćerka (Tereza Rasel) i par rapaciousnih investitora mafijaša iz Majamija (Džo Peši i Mikije Rurk). Ponovo, Hekman pogađa ključne note zabavljene defijantnosti, neustrašivosti i nezainteresovanosti za sve osim čudnih demona u njegovoj glavi.

Na kraju, stalno se vraćam njegovoj izvedbi u The Royal Tenenbaums, koja se oslanja na njegovu reputaciju snažnih, nezainteresovanih, ljudi bez foliranja. Njegovo izlizano odelo sa prugama, cigareta, naočare, nepobediv osmeh, čak i kosa koja je malo predugačka, sve je apsolutno savršeno – kao i trenutak kada na kraju mora da proguta svoj ponos i uzme posao u hotelu Lindbergh Palace, noseći jeftinu, ali čudno dobro krojenu uniformu i kapu.
Njegovo čitanje replika je savršenstvo, naročito kada razgovara sa zbunjenom unučadi o njihovoj majci, njegovoj snaji, koja je poginula u avionskoj nesreći: „Tvoja majka je bila strašno privlačna žena.“

Nema smisla zvati Hekmana skromnim kada je njegov prisustvo bilo toliko snažno; na neki način prenosio je snagu penzionisanog sportiste koji je postao sportskom komentator, ili, recimo, trenera srednjoškolskog košarkaškog tima kojeg je igrao u filmu Hoosiers (1986). Četiri decenije, izvedbe Džina Hekmena dale su oblik i teksturu američkom filmu.