DA SE P(L)OČASTIMO: Negde na pola puta između Dina Merlina i Massive Atack, živi i radi Senidah

Senidah je izbacila novi album “Sen i dah” i realno niko nije ni sumnjao, veliki je hit.

Za početak jedno nepopularno mišljenje iliti “hot take” za mnoge fine i kulturne ljude, ali turbo folk ne mora nužno da bude loša stvar. Odnosno u svojoj ideji ovaj rogobatni muzički minataur ima interesantnu ideju spajanja nespojivog, odnosno modernog i tradicionalnog. U praksi, uglavnom nije bilo za pohvalu.

Ipak, danas, 40-ak godina od prvih turbo folk koraka, vidimo kako se vrlo lagano spajaju i rok i gitare i modern pop i zavijanje šargija i sintisajzera, sa sve narodnjačkim trilerima i to zvuči dobro. Neironično dobro. Toliko dobro da bi moglo da se proda kao gotov proizvod bilo kojoj Majli Sjrus, Bili Ajliš ili Dženifer Lopez ili stavite vi koje god ime želite. Tako da su sve te Fute, Zlaje, Braje, Gaje i Vlaje poput kakvog muzičkog Openhajmera, napravili atomsku bombu koja je nažalost učestvovala u sravnjivanju kulture na ovim prostorima devedesetih, ali nakon svega toga, neke nove genracije su shvatilie kako sve to može da se bolje, kvalitetnije i šarmantnije uradi.

Senidah nije turbo folk naravno, iako će joj mnogi maliciozno nalepiti tu etiketu, pokušavajući da je uvrede. Iako se ona verovatno ne bi uvredila jer je te vrste odrednica ne zanimaju. Ona je samo neko ko je uspeo da svojom pojavom, vokalom, sentimentom koji nosi, ali i ekipom koju okuplja oko sebe, stvori zvuk koji je koliko ovdašnji i ograničen teritorijom, toliko i svetski i moderan, i trči u trci sa svim onim što se dešava u svetu 2025. Novi album “Sen i dah” je potvrda svega onoga što je uradila do sad i na neki način je kruna dosadašnje karijere.

“Sen i dah” je pre svega ta, “The” ženska ploča, koju će, sudeći po komentarima, mnoge devojke prisvojiti, i slušati do duboko noć, piti uz nju, vesiliti se i plakati. Sve ono što i Senidah radi u svojim pesmama.

Muzički, postoje dva stilska pravca koje je izabrala da bi nam se obraćala. Onaj prvi, koji je gurala kroz singlove, narodskiji, sa flamenko gitarama i balkanskim patosom, i onaj drugi, 80s, stylish, sa neonskim sintovima poput novih radova Weekenda. Pritom, imati flamenko i latino gitare u godini u kojoj Bad Bunny postaje u svakom trenutku sve veća i veća svetska zvezda govori o aktuelnosti ove ploče.

Doduše, iako ne pratite šta se dešava novo na zapadnoj estradi, pesme poput “Delija”, “Alo Alo”, “Idi gade” podsetiće svakako na tužni buljotres klasik poput Obsesion od Aventure. Ipak ovakve pesme od klasičnih latino rip ofova ističe pored njenog izvođenja i tekstovi Bojane Vunturiševič, koja još jednom pokazuje da kad piše za Senidu krije svoj pesnički best of, koristeći reči koje se već odavno ne koriste u svakodnevnom govoru a koje je narodna radinost puna. Takve kakve su ove pesme postaju rokenrol narodnjaci, odnosno folk pesme koje nijedna ovdašnja zvezda verovatno nema herca da snimi. Iako će na mnoge možda zaličiti.

Sa druge strane čekaju nas pesme poput “Lanci ljubavi”, “Moj si high” ili “Zovi me”, u kojima zvuči kao zvezda 80-ih, poput Madone, Kim Vajld ili Marine Perazić koje su nekim čudom transportovane u 2025, ali muka koja ih je naterala da ćutke zamišljeno hodaju same bulevarima je i dalje ista.

I to nije kraj. Lični favori, “U tri lepe” (ponovo saradnja sa Vunturišević) je moderni soul, kao izleteo iz saradnje Leona Bridžisa i Khruangbina. Khruangbin će podsetiti mnoge i kad se pomene “Phuket”, novo omiljeno srpsko izletište na Tajlandu. Coby je zastupljen pesmom “Moj mesec” kojom je eks ju zvuk preveo na 2025. Emocija i refren bivše nam države se čuje i u slučaju pesme “Sunce sije” koja će nas podsetiti na nepostojeću saradnju Dina Merlina i grupe Massive atack.

Versatilnost i eklektičnost. Najširi mogući krug svih uticaja i žanrova, sve to je “Sen i dah” kao album rešio da zagrli na nešto malo više od 45 minuta. I to se čuje. I zato ovaj album sija kao kruna na glavi ultimativne zvezde Balkana.

Senidah je proizvod pop kulture ovih prostora prethodnh 50 godina. Od onih prvih gitarista sedamdesetih koji su rešili da probaju da odsviraju melos između hard rok rifova, preko onih ljutih tezgroša koji su uvaljivali krišom Deep Purple u kafanama, pa do dalmatinskih i sarajevskih pop melodija u koje uleće klizećim startom s leđa MTV zapad i pravi nešto što na papiru zvuči megalomanski i grandiozno i na koncu, neslušljivo. Ali kad stisnete plej, sve je pitko, i teče i uvlači se pod kožu, i tera kako ruke u vis, tako i kukove da vrte levo i desno i u krug.

Senidah je postala muzika koju sluša ceo svet. Ovaj naš, ovdašnji. Senidah je i Lepa Brena i Darkwood dub. I splavarka koja ne zna sve padeže i studentkinja psihologije na masteru u inostranstvu. I skupi kokteli u fensi lokalu, i dvolitra piva u parku. U vremenu podela, katarzično je da postoje ovakvi ujedinitelji poput nje.