Zbog ovog jugoslovenskog filma njegov reditelj je morao u zatvor
U Zagrebu tokom aprila u okviru programa “Zemlja zabrane” i filmske selekcije “Kinocenzura” publika će imati priliku da vidi sedam filmova koji su u različitim periodima bili zabranjeni zbog političke i društvene provokativnosti.
Program okuplja ostvarenja autora kao što su Želimir Žilnik, Rajko Grlić, Karpo Godina i Srđan Karanović, a zajedničko im je da su u trenutku nastanka izazivali snažne reakcije institucija, pa i zabrane prikazivanja.
Ipak, centralno mesto u selekciji zauzima film “Plastični Isus” reditelja Lazara Stojanovića – jedno od najkontroverznijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije.
Snimljen kao studentski, diplomski rad na beogradskoj Akademiji, film prati Zagrepčanina Toma, underground autora i performera koji živi u Beogradu, ulazi u kratkotrajne veze i paralelno posmatra društvo koje se nalazi u ideološkim tenzijama i studentskim protestima.
Zbog načina na koji tretira političke teme i lik Josipa Broza Tita, film je ocenjen kao subverzivan i “blasfemičan”, pa je zabranjen pre prvog javnog prikazivanja. Stojanović je zbog njega postao prvi jugoslovenski reditelj osuđen zbog filmskog rada, dok su posledice osetili i njegov mentor Aleksandar Petrović, kao i glumac Tomislav Gotovac.
“Plastični Isus” se danas smatra ključnim delom jugoslovenskog “crnog talasa” i jednim od najradikalnijih primera političkog filma u regionu, koji kroz provokaciju i anarhični ton preispituje ideološke mitove i granice slobode umetničkog izraza.
Pored njega, u programu su i “Rani radovi” Želimira Žilnika, “Virdžina” Srđana Karanovića, filmovi Karpa Godine i Rajka Grlića, kao i “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” Bahrudina Bate Čengića – svi naslovi koji su u različitim periodima bili cenzurisani ili zabranjeni.
Program “Kinocenzura” prati i razgovore sa autorima, među kojima su i Želimir Žilnik i Karpo Godina, čime se dodatno otvara pitanje odnosa umetnosti, politike i cenzure u jugoslovenskom i postjugoslovenskom kontekstu.
Ostali članci
Ika – Zadnji dan: Novi početak čeka iza ugla
U tadašnjoj Jugoslaviji narod ništa nije izgubio ne gledajući sve ove navedene a cenzurisane filmove ili kako ih nazivate ” umetničke” autorske filmove crnog talasa? Izgubili su autori koji su postali disidenti i stalno im za vratom duvala državna bezbednost . Kasnije sam iz radoznalosti gledao sve te filmove , pa mi nije žao što ih tada kad su nastali nisam video . Ispostavilo se da je cenzura imala smisla što potvrđuje raspad Jugoslavije , koju vode klero nacionalisti ,nacisti i drugi nacionalisti uz liberale i nakakve demokrate i razne druge “građanske”organizacije a sve plaćene iz inostranstva .
Najveća filmska ostvarenja naše kinematografije su se desila u vreme “neslobode” i “zabrana”. Veoma zanimljivo. A autor Plastičnog isusa je poznat samo po zabranjenom filmu i u kasnijoj fazi svoga života po izraženom autošovinizmu.
Ovaj film je toliko odvratan da bih ga i ja strpao u mardelj…
Tito i njegovo vidjenje demokratije. bljuuuc
Kada je to Virdžina bila zabranjena?Koji period.
Режисера Срђана Карановића изузетно ценим и волим да гледам његове филмове и серију, али какве везе има он са тзв. “Црним таласом”, са филмом “Вирџина” ? Филмови из тзв. “Црног таласа” су снимани 60-их и 70-их годинама прошлог века, а “Вирџина” 1991. год.
Режисер Лазар Стојановић је (како је објављено) 3 године провео у Забели и каже да, обзиром да је био “политички”, га нико није малтретирао. Међутим, после робије није могао да добије пасош неколико година. У једној изјави је навео, да му је тај перион био много тежи од робије.
Што не објависте ко му је била супруга, која га је напустила, а након његовог одласка у Забелу? И то је врло интересантно.