Idem – da se sebi vratim: Kritika filma „The Adam Project“
Podsetimo se osnovnog zamajca priče odličnog romana Noćni voz za Lisabon Paskala Mersijea; u njemu sredovečni švajcarski profesor klasičnih jezika, Rajmund Gregorijus, u jednom trenutku oseti snažan poriv i to u trenu i učini – da, naprosto, ne samo išeta iz učinonice tokom časa, nego i iz vlastitog života, naravno, u potrazi za spokojem i višim smislom.
Čini se da je nešto tako učinio i reditelj Šon Levi, koji je nakon niza beslovesnih i brzo kvarljivih repertoarskih filmova (Big Fat Liar, Just Married, Cheaper by the Dozen, Pink Panther, Noć u muzeju 1 &2), a onda, kada je zbilja retko ko od njega i približno tako nešto očekivao, uradio odličan film Real Steel, ostajući, pritom, u granicama komercijalnog filma, da bi se nastavilo jednako izvrsnim filmom Glavni heroj sa Rajanom Rejnoldsom u naslovnoj roli, ali i producentskim radom na seriji Stranger Things…
Upravo izrečeno je u holivudskim razmerama redak primer naknadno, a opsežno osvojene slobode, a čak i izvojevana sloboda sa sobom nosi i poveću i ozbiljnu odgovornost. Tu stižemo do, kanda, ključnog razloga mogućeg razočaranja na konto onoga što je Levi, ponovo udružen sa Rajanom Rejnoldsom (a, kako je najavljeno, radiće zajedno i Dedpul 3), ponudio u slučaj nedavno na Netfliksu predstavljenog filma Projekat: Adam (The Adam Project).
Kako to obično biva, nominalno reč je o privlačnoj premisi i polaznoj postavci – u pitanju je porodični film avanturističkog i SF podžanra, ukorenjen u motivu putovanja kroz vreme, sa jasnim pečatom potrebe da se, povrh svega ostalog, tu uradi i jasno uočljiv i referentan omaž sličnim prethodnicima ponajpre iz baštine tamošnjih filmova iz osamdesetih godina veka za nama.
To je ispraćeno i na samom planu narativa – reč je o naporima ranjenog pilota-putnika kroz vreme da se vrati u prošlost, sve do dvanaestogodišnjeg sebe, a sa namerom da predupredi da se desi više toga značajnog i pogubnog – da otac-naučnik izume konkretnu mogućnost putovanja kroz vreme, što je posledično dovelo do – očeve smrti, patnje malenog sina, gubitka kasnije mu supruge, pretnje po čovečanstvo iz budućnosti…
I tu je dalje manje-više sve kako treba; međutim, The Adam Project, mimo sugerisanog ima slabo šta iole sveže, smisleno i filmski učinkovito da ponudi. U pitanju je film površan i slab u gotovo svim po gledaoca važnim aspektima, naravno, uz izuzetak nesporne produkcione uprizorenosti, mada i tu ima balasta – jednostavno lako u oči upada činjenica da je i The Adam Project jedan od korona-filmova, filmova nastalih pod nametima, odnosno, pritisnutih ograničenjima snimanja u uslovima pandemije (primetno je odsustvo statista, a i većina scena je izvedena uz minimalan broj aktera priče).
Osim upravo istaknutog, a što biva znatno krupniji problem, autori ovog filma nisu uspeli da ispovrnu i proizvedu ni minimum dramske napetosti, koja je ovakvoj priči naprosto prekopotrebna. Brza posledica je evidentna – film ne može da mrdne pod težinom falš-drame i silno zašećerenih, a plošnih i onda i lako kvarljivih privida krupnih i iskrenih emocija, što u žižu dovodi otvorenu kalkulantsku bit ovog filma, što se nikako iole opravdano nije moglo staviti na dušu autora uzora – filmova s kraja prošlog veka. U odnosu na njih, The Adam Prtoject vidno zaostaje već negde, recimo, od svog dvadesetog minuta, i to bez ikakve šanse da zaostatak kasnije nadoknadi i stane uz rame onih kojima se Levi i ostali tako očigledno dive.
Ovako, na kraju imamo tek žanrovsku konsekventnost, poslovični Rejnoldsov šarm, malenog Vokera Skobela kao moguće glumačko otkriće za duže pamćenje, te priliku da „pod krovom“ istog filma gledamo i Dženifer Garner, Marka Rafala i Ketrin Kinir. I teško išta više od toga. I da – snažan refleksni poriv da što pre repriziramo Ejbramsov Super 8, ka kome je ovaj slabašni Projekat: Adam očigledno ciljao. Od Rejnoldsa, pa i scenariste Džonatana Tropera, a ponajviše od „samooslobođenog“ Levija očekivalo se znatno više, jer mogu, a i moraju oni to vidno bolje. I sebi i nama na dobrobit.
Fotografije: Netflix
