Ja tebi, a ti meni: Kritika filma „I Want You Back“

Rom-komova i dalje ima u ponudi (najposle, ako zagusti, ako krene neselektivni i baš teški neizdrž, tu su filmovi iz uvek zahuktalih radionica kanala Lifetime i Hallmark), ali upadljivo je da je podžanr romantičnih komedija u poslednjih nekoliko godina izgubio na zamahu. Pritom, neznano tačno zašto, budući da takvi filmovi obično dobro prolaze kod publike, a podužeg su roka trajanja, što, naravno, koren ima u lako uočljivoj i pojmljivoj univerzalnosti koja onda seže i preko međa kulturoloških i geografskih osobenosti.

Situacija na tom planu je, dakle, poprilično zabrinjavajuća, do te mere da i jedan tek solidan film ali sa jakim pečatom brzopotezne konfekcije, kakav je skorašnji Ti si taj (Marry Me) sa Dženifer Lopez i Ovenom Vilsonom u glavnim ulogama, sija dodatnim sjajem. A, zapravo, napokon imamo i jedan zaista punokrvan i vrlo dobar rom-kom, čiji su autori nekako uspeli da nađu izvor prekopotrebne svežine, a da su, istini za volju, svesno išli u rikverc, pa su iz filmskog nasleđa kraja prošlog veka preuzeli cinizam kao važan i delotvoran začin.

Upravo izrečeno odnosi se na film naslovljen I Want You Back, u kome najveće role tumače Dženi Slejt, Čarli Dej, Skot Istvud, Đina Rodrigez… Dakle, i to ne samo po tom pitanju, reč je o ambicioznijem ostvarenju, koje, pritom, u ogromnoj meri pogađa metu ubedljive romantične komedije, pa još i po meri vremena u kome je nastala i koje opisuje.

Na nivou zapleta nema tu previše inovativnosti – dvoje slučajnih poznanika, koji rade u istoj zgradi, a oboje su nenadano ostavljeni u trenutku kada su bili ubeđeni da su njihove veze perspektivne i da su možda na samo par koraka do naredne, bračne faze, sklapaju pakt da unište nove veze svojh doskorašnjih partnera. Premisa budi brzu asocijaciju na Strance u vozu, zlatni i potvrđeni klasik Patriše Hajsmit i Alfreda Hičkoka iz potpuno drugačijeg žanrovskog pravca, ali, da ostanemo u okvirima pominjanog podžanra, i na film Addicted To Love u režiji glumca Grifina Dana, a u kome su se sličnim rabotama zamajavali Meg Rajan i Metju Broderik.

Međutim, i ovoga puta valja istaći da derivativnost kao takva teško da može da bude upečatljiva i samislenija zamerka u slučaju repertoarskog/komunikativnog filma, dakle, filma koji je u isti mah, i „filmski proizvod“, tim pre ako filmsko delo o čijim se dometima vaga na drugoj strani poseduje evidentne kvalitete i adute. Što je kod I Want You Back definitivno slučaj. Jednostavno, ovaj film dosta brzo očita dovoljno šarma, a taj ukras u vidu cinizma, tj. ciničnog pristupa temi i sveukupnom podžanru, vešto i uravnoteženo biva održavan do poslednjih kadrova.

Ogroman, zapravo, najznačajnjiji plus je savršena glumačka saigra Dženi Slejt i Čarlija Deja, mlađih, ali svakako komičara potpuno artikulisanih i zrelih komičarskih (i šire gledano glumačkih) pojava, a tu treba dodati da Čarli Dej briljira i u aspektu saigre sa Skotom Istvudom, Klintovim sinom koji ovde, možda i po prvi put pokazuje zavidan komičarski potencijal.

Što se tiče dinamike i hemije likova ostavljenih junaka, očito očajnih a borbenih ekscentrika, ona u velikoj meri može da junački istrpi analogiju, pa i podrobnije poređenje sa onim što, kanda, svi filmofili pamte u slučaju nezaboravnog ostvarenja Kad je Hari sreo Sali i magije koju su tamo stvorili Meg Rajan i Bili Kristal. Naprosto, dvoje udarnih junaka I Want You Back hrabro i skladno hrli iz jedne u drugu uspešnu komičnu situaciju, a tu je, na par dobro promišljenih i udenutih mesta, i posezanje za odlikama i nasleđem recentnijih primera gross-out komedije.

Ipak, ono što je najvažnije, a što ovaj film izdvaja od ogromnog dela iole skorašnje i primećenije konkurencije je teško osporiv sud da je ovo romantična komedija koja je zbilja i duhovita i zabavna, koja na putu ka tom cilju ne žrtvuje ništa od svoje takođe nepobitne zaumnosti, dok, pritom, uspeva da ostane i legitiman predstavnik i filmova za koje se može reći da su u zadovoljavajućoj meri i romantični.

U pitanju je, dakle, vrlo dobar i efektan film koji nedvosmisleno pripada tom vidno klonulom podžanru, ali koji ipak nije lišen izvesnih manjkavosti – to se pre svega odnosi na ipak neodmerenu minutažu od nešto malo manje od puna dva sata, a što je dovelo do toga da u završnici ima upadljivog oklevanja da se film zaokruži i završi.

Tu je i upitan potez po kome je vidno pasiviziran lik koji tumači Đina Rodrigez, koju su mnogi zavoleli i koju mnogi cene na konto izvrsne glumačke i komičarske kreacije u takođe vrlo dobroj seriji Jane The Virgin, koja je, pak, romantičnu komediju preispitivala sa tačke gledišta nasleđa telenovela.

Ipak da ne cepidlačimo kada već zbilja ne moramo, odnosno, kada pred očima imamo ovako slastan i učinkovit dar, jer, mada cinizam jeste doprineo da ovaj film u režiji Džejsona Orlija (kome je ovo tek druga celovečernja režija) izbori zapaženo mesto, ali cinizam treba hitro zauzdavati kada je očigledno da imamo dovoljno osnova da se radujemo zbog možda i nenadane dobiti, zar ne?

Fotografije: Amazon Studios