Gledao sam film “Konklava” i sad znam kako bi izgledala serija “Gossip Girl” da se snimala u Vatikanu

Uzbudljivi triler o biranju novog Pape, sa Rejf Fajnsom u glavnoj ulozi, “Konklava”, igra u domaćim bioskopima.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Verovatno pamtite “Gossip girl”, guilty pleasure seriju mnogih koji ne vole da gledaju zabavan sadržaj već dane provode u 3-satnim arty dramama, a onda krišom bacaju pogled na živote razmažene dece Menhetna.

Na nekoj od društvenih mreža sam video da film koji se bavi izborom novog Pape i svim intrigama oko puštanja belog i crnog dima u Vatikanu su nazvali ostvarenjem koji sa lakoćom spaja kultni “12 angry men” sa pomenutom serijom, i pogledavši film morao sam da ukradem tu referencu i pomenem je jer zaista novi film Edvarda Bergera, kog znamo po odličnoj režiji filma “Na zapadu ništa novo” od pre koju godinu odlično opisuje sve moguće napetosti, ali i tračarenje i intrige u hodnicima vatikanske crkve.

Najveći uspeh reditelja je to što je uspeo da napravi zabavan film i bioskopsko iskustvo a da pritom ne napusti prostor ljutih, tužnih i namazanih muškaraca u crkvenim odorama, jer da se ne lažemo sam opis ovog filma priziva najobičniji zevofest.

Ali da krenemo od početka.

Da li valja “Konklava”?

Papa umire i na dekanu Lorensu (Rejf Fajns) kog je svojvremeno Sveti otac prozvao menadžerom crkve, je da sprovede konaklavu, odnosno izbor za novog Papu. Naravno, kako to obično biva u svim izborima, od predsednika odeljenske zajednice pa preko države do glavnog poglavara crkve, postoji nekoliko klanova, grupa, stranaka koje guraju svoje favorite i predstavnike. Pa tako liberalni deo crkve ima svog prestavnika kardinala Belinija (Stenli Tuči) koji želi da modernizuje crkvu. Sa druge strane konzervativnije krilo ima svog italijanskog predstavnika kardinala Tedeska (Serđo Kastelito) koji bi da vrati crkvu u dobri stari 19. vek.

Sa afričkog kontinenta dolazi jak kandidat kardinal Adejemi (Lucijan Masamati) koji je možda stavovima zadrt, ali ga deo crkve prihvata jer bi to bio prvi crni Papa. Tu je naravno i Amerikanac, kardinal Tremblej namazan svim bojama (glumi ga Džon Litgou koji samo se pojavi i odmah znate da sa njim neće biti čistih poslova). Na kraju stidljivo stiže i latinoamerički predstavnik (Karlos Diez) koji je kardinal ni manje ni više nego u Kabulu i za kog niko nikad nije ni čuo, jer je pokojni Sveti otac želeo tako da bude.

Pred samo zatvarenje kapija, jedan od sveštenika ubaci rovca dekanu Lorensu, da je jedan od kandidata, kardinal Tremblej u poslednjim satima života pokojnog Pape ražalovan. Onda on kreće u istraživanje, pomoću glavne kaluđerice (Izabela Roselini), gde saznaje tajne o svim kardinalima, zbog čega polako ali i sigurno počinje da se pita da li je možda ipak on pravi kandidat, jer ostali ne zaslužuju čin, iako je pred samu konklavu najavio svoje povlačenje iz duhovnog života.

Naravno, kako se film odvija, polako shvatamo da ovde je samo uslovni rečeno priča o vatikanskim izborima, i da zaplet može da se primeni na bilo koje druge. Ovi poslednji američki svakako prvi padaju na pamet, ali verujte priča je univerzalna dovoljno da se svi prepoznamo u njoj. Pa tako, italijanski predstavnik je očito ta trampovska figura koje se svi plaše, ali on je, na neki način i najmanje kritikovan. U smislu da je stav prema njemu očigledan, negativan i tu nema pogovora. Otud, kritička oštrica je mnogo više okrenuta ka suprotnoj, liberalnoj, strani koja se tvrdoglavo bori za vlast i ne razmišlja o ceni koju treba platiti, da bi se kad vidi da je pobeda nedostižna okrenula onoj staroj kategoriji, toliko poznatoj i kod nas – manje zlo. Pa tako manje zlo postaju i oni koji su prevarama i korupcijom došli do moći.

U centru svega je Rejf Fajns i njegov lik, koji je jedini moralni kompas i koji želi dobro svima, što je nekako normalno jer mi ipak sve vreme govorimo o popovima i tema je hrišćanstvo. Međutim, od ovih likova retko ko okreće drugi obraz. Fajns, kao taj lik koji nosi ceo film, dovodi nas do to toga da mu svi verujemo, i da shvatamo da su jedino njegovi izbori pravilni. Sa druge strane, Džon Litgou odlično nastupa i igra sa već preodređenim mišljenjem koje imamo prema njemu, dok Stenli Tuči sjajno tumači liberalnog smrada koji govori jedno, misli drugo, a radi treće. Ipak, glumački, ovo je Fajnsov film. Predaleko je da pričamo o nagradama, ali ovom glumcu se vrlo verovatno smeši nominacija za Oskara.

Ipak pored svih glumačkih bravura i kreacija, moramo još jednom da pomenemo reditelja Edvarda Bergera, koji je u jednu suvoparnu temu uneo život i uzbudljivost. Dovoljno zapleta iz sapunskih opera, koje je sjajno presekao političkim trilerom i obrnuto. Hrabro je balansirao između dve krajnosti i zbog toga mu zaista treba odati priznanje.

“Konklava” uspeva da na uzbudljiv i intrigantan način progovori o ljudskoj prirodi koja bezobzira u kojim okolnostima, situacijama i zanimanjima, traži svoj deo kolača i moći. Bili mi svetovna ili duhovna lica, i dalje smo ljudi i dalje smo grešni i dalje želimo da se baš mi pitamo. A onda kad na to još dodamo ideologiju, slavu, pare, kao i uvek, desi se kuršlus u kom pobeđuje samo onaj koji nije gadljiv na komporomis.