Da li je ovo “najveći srpski film” 90-ih, iako veze sa Srbijom uopšte nema: 30 godina kasnije, i dizelaši i urbani likovi sve scene znaju napamet

Film Mržnja, iliti La Haine, reditelja Metjua Kasovica ovih dana slavi 30 godina od premijere.

Film je prikazan u Kanu 27. maja 1995. godine, a u francuske bioskope ušao je samo nekoliko dana kasnije — 30. maja.

Prethodno je osvojio nagradu za najbolju režiju na Filmskom festivalu u Kanu, a tri decenije kasnije i dalje ostaje relevantan zbog svoje snažne društvene poruke i umetničke vrednosti.

Glavne uloge tumačili su tada mladi i neotkriveni Vensan Kasel kao Vinz, Ibert Kunde kao Ibert i Said Tagmaui kao Said. Radnja filma prati 24 sata u životima trojice mladih prijatelja iz imigrantskog predgrađa Pariza, neposredno nakon nasilnih nereda izazvanih policijskom brutalnošću. Vinz, Jevrejin s temperamentom, Ibert, Afro-Francuz koji želi da pobegne iz siromaštva, i Said, Arapin koji pokušava da pronađe svoje mesto u društvu, suočavaju se s napetostima, nasiljem i neizvesnošću dok pokušavaju da pronađu smisao i pravdu u svetu koji ih marginalizuje.

Pored radnje, u filmu se provlače slogani i citati — od “Svet je tvoj”, koji piše gotovo na svakom ćošku, do prve rečenice u filmu (kao i poslednje, koja je njena verzija):

“Jesi čuo za tipa koji je pao sa nebodera? Dok je padao pored svakog sprata, stalno je ponavljao da se uteši: Za sada je dobro… za sada je dobro… za sada je dobro. Nije važno kako padaš. Važno je kako sletiš!”

Ova rečenica bila je čest izbor za grafite u Srbiji devedesetih — kako unutar soba, tako i na zidovima zgrada — i to na čistom francuskom. Samu rečenicu prepoznavali su svi: od kulturne ekipe koja je bila nagledana raznih filmova do uličara i blejača sa ćoškova.

La Haine, najpopularniji srpski film, iako veze sa Srbijom nema:

La Haine je bila najpopularnija francuska reč u Srbiji devedesetih, kojoj nije bio potreban prevod. Film je uspeo da uhvati sentiment kod različitih grupacija ljudi koji su ga gledali više puta. Problemi iz pariskog geta bili su itekako razumljivi omladini tadašnje Srbije (odnosno SR Jugoslavije): protesti, kriminal, rat, netrpeljivost — a opet pokušaj da se u svom tom okruženju proživi mladost. Mržnja je uspela da prevaziđe nacionalne, rasne i lokalne različitosti i postane film koji komunicira sa mladim Srbinom devedesetih, kao da se svi u filmu prezivaju na -ić i žive na Ledinama ili Kotežu, sanjareći o nekom boljem životu.

Svako može da tumači zašto je to bilo baš tako. Možda zbog besa i energije, a možda i zato što su likovi u Mržnji jednostavno bili dizelaši, i nisu se krili od toga, niti ih je bilo blam tog dizelaštva. A ko bolje razume dizelašku filozofiju života od Srba? Možda su ljudi prigrlili francusku verziju života devedesetih jer im se u srpskoj pop kulturi tog vremena nije nudilo nešto mnogo slično. Omaži i ljubav su stigli kasnije. Rane Srđana Dragojevića su možda najviše dobacile, ali sam film je bio previše usmeren na osuđivanje brzog života dvojice glavnih junaka da bi mogao da vuče paralele sa filmom Metjua Kasovica.

Ipak, u srpskoj pop kulturi Mržnja je svakako ostavila veliki trag. U filmu Indigo kristal Luke Mihailovića glumili su momci iz grupe Crni Cerak, a oni su na premijeri ispričali da je Kasovicev film uticao na njih. Reperka Mimi Mercedez je pre par godina izbacila album pod imenom Mržnja, na čijem je omotu rekreirala scenu iz filma.

Kultni film Raše Andrića Munje! vuče konekciju sa Mržnjom kroz omaž, kako u pojedinim scenama, tako i u urbanoj energiji filma. Ipak, tamo gde Kasovic kreće putem ozbiljnih priča i mračnih završetaka, Andrić i scenarista Srđa Anđelić trude se da sve okrenu na komediju i optimizam.

Film je bio toliko popularan u Srbiji da su i ljudi koji prevode filmove i prave titlove (nelegalne, naravno, za divixeve) rešili da prilagode priču iz filma domaćem kontekstu. Sećam se da je na mom divixu (kupljenom od jednog paranoičnog prodavca iza Maksija u Žarkovu), tamo gde junaci pominju Le Pena, u titlu stajalo — Šešelj.

Film je inspirisan stvarnim događajima, uključujući i smrt Makome M’Bovolea, tinejdžera ubijenog u policijskom pritvoru 1993. godine, što je izazvalo nerede u Parizu. Naslov filma potiče od rečenice izgovorene u filmu: “La haine attire la haine” — “Mržnja rađa mržnju”, što odražava njegovu centralnu temu o ciklusu nasilja.

Film je postao kultni klasik i često se proučava u filmskim školama zbog snažne društvene poruke i inovativne režije. Ipak, nisu svi u startu bili oduševljeni filmom — tokom premijere na Filmskom festivalu u Kanu, francuski policajci su protestovali protiv prikaza policije u filmu tako što su okrenuli leđa ekipi filma. Publika je, s druge strane, filmu dodelila ovacije.

Film je pokrenuo karijere svojih glavnih glumaca i reditelja, a njegov uticaj se oseća i danas, posebno u kontekstu savremenih društvenih pokreta i rasprava o policijskoj brutalnosti.

U 2024. godini, film je adaptiran u hip-hop mjuzikl koji je premijerno izveden u Parizu, čime se dodatno naglašava njegova trajna relevantnost i sposobnost da se prilagodi novim umetničkim formama.

Trideset godina nakon premijere, rečenica sa kraja filma u kojem sad društvo „pada sa vrha“ i stalno ponavlja da se uteši: “Za sada je dobro… za sada je dobro…”, aktuelnija je nego ikad. Brutalnost, nasilje, mržnja i netrpeljivost su opet tu, pa ako slušamo rečenicu iz filma: “Važno je kako sletiš”, onda je jasno — sleteli smo van piste.

Mržnja i danas ostaje snažan i potresan prikaz društvenih tenzija, koji nas podseća na važnost empatije, razumevanja i potrebe za promenom u društvu.