O filmu „Kelti“ Milice Tomović: Nostalgija sa žaokom

Dugometražni rediteljski debi Milice Tomović je film snažnog autorskog pečata, prevashodno namenjen verziranoj festivalskoj publici, pa ne čudi što se nacionalna premijera Kelta zbila upravo na Festivalu autorskog filma (o valjanosti ove odluke govore rasprodata projekcija u Kombank dvorani i ovacije koje su je sledile). Kelti neće privući najširu publiku, svakako ne na način na koji su to učinili Toma ili Južni vetar: Ubrzanje, ali komunikativnost je tu i verujem da će, sada kada je počela redovna bioskopska distribucija, režija Milice Tomović privući pažnju gledalaca na sličan način na koji je to pošlo za rukom Mom jutarnjem smehu Marka Đorđevića.

Da li mi to prisustvujemo rađanju jednog kultog generacijskog filma? Sasvim moguće. Kelti imaju sasvim dovoljno aduta da sebi prokrče put do srca gledalaca koji poštuju i prate autorski film.

Kelti su svetsku premijeru imali početkom marta na prestižnom Berlinskom filmskom festivalu (selekcija „Panorama“), a film se tokom proteklih devet meseci posebno istakao na festivalima specijalizovanim za prikazanja ostvarenja LGBTQ tematike (kao, na primer, u Montrealu gde je ovenčan sa čak četiri nagrade), s tim da treba naglasiti da kvaliteti debija Milice Tomović višestruko nadmašuju ovu nišu.

Kelti su dokaz da različitost i svežina imaju dobru prođu na festivalima, što potvrđuju i nagrade u Sarajevu („Srce Sarajeva“ za najbolju režiju), Solunu (nagrada „Sirena“ za najbolji filmu na LGBTQ+ teme), Kijevu (najbolji dugometražni film u međunarodnom takmičarskom programu i nagrada žirija kritike FIPRESCI)… Ipak, najbitnije od svega jeste da su Milica Tomović i njena raspoložena ekipa snimili jedan istinski dobar, važan i ubedljiv film, a uspešan međunarodni festivalski život jasno govori da Kelti poseduju, što je takođe veoma važno, univerzalnost koja prevazilazi lokalne okvire.

Kelti nas vraćaju u 1993. godinu, u vreme sankcija i inflacije. Na obodu Beograda, u velikoj trošnoj kući, teku pripreme za proslavu Minjinog osmog rođendana. Radnja obuhvata 24 časa (od jutra do jutra) i pre svega je usredsređena na malu slavljenicu, njene roditelje, baku i stariju sestru (Katarina Dimić, Dubravka Kovjanić, Stefan Trifunović, Olga Odanović, Anja Đorđević), ali tu je još i sijaset drugih likova koji nastanjuju ovu filmsku priču.

Dan i svakodnevne obaveze (škola, posao, nabavka) prikazani su u prvoj trećini, a ekipa Kelta izuzetno uspešno, iako je na raspolaganju imala skromna finansijska sredstva, prikazuje život tokom ranih devedesetih. Odjeci rata u regionu još uvek su snažni, a junaci filma su uglavnom svesni da ni budućnost ne donosi ništa dobro. Ali, mora se živeti. Jesti, piti, pričati, voleti. Bez toga ništa nema smisla.

Kada padne noć, dok se u dnevnoj sobi Minja i njeni školski drugovi zabavljaju (i svađaju) obučeni u kostime Nindža kornjača, „matorci“ preuzimaju ostatak kuće. Minjini otac i majka koriste priliku da za svoj ćef upriliče „paralelnu žurku“ za prijatelje i rodbinu. Ekipa je mala i živopisna, raspoložena za šalu i alkohol, kao i za beskrajne razgovore o politici, seksu i stanju u zemlji. Ali, kako noć odmiče, situacija se polako otima kontroli. Na površinu izbijaju brojne frustracije i porodične tajne, a strasti se sve više i više komešaju.

Kelti su vremenska kapsula napunjena ljubavlju i gorčinom, veoma duhovita i vrcava, u kojoj su 90-e prikazane na način na koji do sada nismo često viđali na srpskom filmu. Scenografkinja Marija Mitrić i kostimografkinja Maja Mirković zaslužuju posebne pohvale, jer su sa veoma malo sredstava uspele da postignu mnogo. Dizajn filma nije prenaglašen, već su retro elementi dozirani taman u onoj meri da se postigne potrebna uverljivost.

Iz prošlosti izranjaju zaboravljena TV lica (Kleo Patra, Minimaks, Maja Marijana), deca slušaju grupu Ruž i Bajagu (dok su stariji više zainteresovni za Satana Panonskog), piju se Step sokovi iz kesice i jedu sendviči sa nasečenim krastavčićima i narendanim sirom. Svi ti detalji su veoma dobro promišljeni i uglavnom suptilno umetnuti u tkivo priče, što sve doprinosi retro-ugođaju koji će pre svega znati da cene oni koji se sećaju tog perioda naše istorije, dok će mlađi gledaoci u Srbiji i stranci dobiti pošten i autentičan „zavir“ u 1993. godinu.

Nema tu ulepšavanja i idealizovanja prošlosti, nostalgičnost Kelta sadrži žaoku čiji nas ubodi podsećaju da život u 90-im nije bilo nimalo lak – kao što, uostalom, nije lak ni danas – ali i na to da svako vreme, pa i ono najteže, sadrži u sebi lepotu. A Kelti su, pored ostalog, potraga za tom lepotom, kao i podsećanje da su ljudi manje-više isti u svim vremenima. „Plivamo“ najbolje što znamo i umemo u potrazi za srećom i ispunjenjem, dok nas pipci istorijskih okolnosti i vlastitih ograničenja vuku u dubinu.

Kelti odišu ljudskošću i intimnošću, od prvog do poslednjeg kadra je jasno koliko rediteljka voli svoje likove, a to se prenosi i na gledaoce. Scenario Milice Tomović i Tanje Šljivar, kao i način na koji je film režiran, iz glumačkog anasambla izvlači ono najbolje. Nema tu loše uloge, od minijatura (kao, na primer, one koje su u prvoj trećini filma ostvarili Jelica Sretenović ili Aleksandar Gligorić), preko nastupa dece glumaca (među kojima se ističu Katarina Dimić kao Minja i Konstantin Ilin kao Fića) i efektnih epizoda (Milica Mima Trifunović), pa sve do udarnih rola koje nose film.

Dubravka Kovjanić i Stefan Trifunović su odlični, s tim da imaju ozbiljnu konkurenciju. Milica Grujičić i Jovan Belobrković „kradu“ sve scene u kojima se pojavljuju, dok su i svi ostali veoma nadahnuti, bilo da su u paru (Nikola Rakočević i Slaven Došlo), ili da su, još bolje, akteri ljubavnog trougla (Nada Šargin, Jovana Gavrilović, Jelena Đokić).

Jedna od glavnih poruka filma jeste da smo svi mi ljudi, uz sve naše vrline i mane, uz sve posebnosti i različitosti. Način na koji su u Keltima prikazani gej likovi treba da postane standard – ne samo u našem filmu, već i u svetskim okvirima. Pronađena je prava mera, bez karikaturalnosti i prenaglašavanja. Zamah Kelta je širok – a deo društva su i oni čije seksualne preference ne spadaju u „hetero normativ“. Za razliku od većine srpskih filmova sa kvir motivima, LGBTQ likovi ne štrče, oni su sastavni deo priče bez potrebe da se oko njihove seksualnosti pravi neka posebna drama.

Kratka scena pri kraju u kojoj se pojavljuju Olga Odanović i Nikola Rakočević ukazuje na problem koji majka ima zbog sinovljevog opredeljenja, s tim da je sve to dato veoma suptilno, u nagoveštaju – pa samim tim ostavlja još snažniji utisak. Prizori seksa/nežnosti su veoma pošteni, bilo da su hetero ili gej, pa samim tim ubedljivi i istinski erotični. Milica Tomović ume da iznenadi ponekom eksplicitnošću, s tim da u tome nema ništa vulgarno – seks je važan deo ljudskih života, treba ga prikazati hrabro i bez opštih filmskih mesta.

Kelti se lepo nadovezuju na niz ubedljivih debija mladih srpskih autora i autorki u proteklih desetak godina (Život i smrt porno bande, Klip, Tilva Roš, Neposlušni, već pomenuti Moj jutarnji smeh…), a filmovi poput ovog su neophodni kako bi srpska kinematografija ostala vitalna i živa. Posle čitavog niza novijih srpskih filmova koji su „veći od života“ i/ili sadrže izrazito mizantropski pogled na svet, Kelti donose prekopotrebnu meru i toplinu.

Jer, Kelti su, ako ovaj film ogolimo do same srži, sama esencija ljubavi – porodične, prijateljske, partnerske. Znam da neće svi prigliti ovaj film na način na koji sam to ja uradio, ali sam ubeđen da će ga oni koji ga zaista zavole – voleti do kraja života.

Fotografije: Irena Canić