Paranoja i jeza iz blendera: Kritika prve sezone serije „Archive 81“
Sve i da niste gorljivi ljubitelji ovovekovnih turbo-blendera, sve i da se stresate od same pomisli na ponovna i istrajna proganjanja od strane jezivih promotera telefonske prodaje, svakako da ste bar na trenutak ili dva bili svesni da je blender zapravo veoma moćna stilska figura kada treba opisati veći deo ponude ili, pak, pronići u barem delić srži aktuelne i recentnije popularne kulture. Blender kao pokazatelj, označitelj, ali i senka, zamka i barikada…
Neki to usled blage im naravi nazivaju citatnošću, neki tome pak podilaze, pa u takvom pristupu vide i tragove iskrenog davanja omaža prethodnicima i pretečama, za neke je to samo oslanjanje na uzore, a uglavnom je tu u biti reč o pukoj derivativnosti, odnosno plodovima principa munjevito brzog blendera. Da pojednostavimo, sigurno ste tokom gledanja filmova/serija, pa i onih koji su vam prijali i koji su vam zadržali pažnju sve do poslednjeg kadra poslednje scene, ipak imali utisak da su previše vidljivi tragovi citiranih/prilagođenih nadahnuća.
U slučaju nove Netfliksove serije, Arhiv 81 (Archive 81), uz to, premijerne serije koja predvodi trendinge širom planete, pa, naravno, tako, i kod nas, pomenuta, označimo je tako, derivativnost kao iz blendera biva upadljiva slabost. Koja se, doduše, imajući u vidu sve ostale aspekte, kao i celinu, ipak može prihvatiti i istolerisati.
Radnja Arhiva 81 prati na prvi pogled priču jednostavnog polaznog zapleta – mladi, tihi i samozatajni zaluđenik u skrajnute, zaturene i opskurne VHS sadržaje i snimke, inače, saradnik muzeja, dobija enigmatičnu ponudu da za ozbiljne pare na imanju u bestragiji spasi šta se spasti može od privatnih VHS snimaka koje je načinila mlada žena tokom života u zgradi punoj čudnih komšija i misterioznih pojava, a koja je potom izgorela i sa sobom odnela 13 ljudi (čiji leševi, pak, nikada nisu pronađeni).
Priča kreće kao paranoični triler, potom skreće put psiho-trilera, prikaza psihe koja se urušava pod teretom života u izolaciji i na osami, ali i pod težinom zadatka koji mami, ali koji sa sobom nosi odveć usložnjenu enigmu koja se ne da tek tako rešiti, a onda povest zadobija i nadnaravno ruho, uz dužno poštovanje odato pričama iz domena okultnog, pa samim tim i naglašeno kriptičnog i opasnog.
Kada je o narečenoj derivativnosti reč, formula, koja je, pritom, prilično očigledna i koju će svaki iole verziraniji poklonik horora i trilera makar samo iz poslednjih nekoliko decenija istorije (belo)svetske kinematografije dosta brzo prepoznati i raščlaniti na sastavne i ključne delove zvuči otprilike ovako: Rozmarina beba (i roman i potonja ekranizacija), Stanar takođe Romana Polanskog, izvorni, ali i prošlogodošnji Kendimen, nedavna serija Channel Zero, Projekat: Veštica iz Blera, japanski Ring, film U čeljustima ludila (In the Mouth of Madness) Džona Karpentera…
Naravno, sve su to zdravi i pravi, a u isti mah i nesporno legitimni uzori, ali su tragovi pozajmica koje dosta brzo prevazilaze međe zdravorazumskog nadahnuća previše evidentni, što, pritom, ne bi trebalo da predstavlja prepreku onima koji manje i manje ostrašćeno mare i drže do žanrovskih osobenosti i nasleđa iz sfere žanrovski jasno profilisanih igranih sadržaja, sa nedvosmislenim naglaskom na horor i triler.
Sve je to ovde skladno skockano i izvagano unutar te finalne smeše, i to je, kanda, zasluga kreatorke sereije Rebeke Soneršajn, u čijem dosadašnjem opusu stoji rad na postojano izvanrednoj seriji The Boys, što je definitivno dovoljno rečita i ubedljiva preporuka. Doduše, na odjavnoj špici se u svojstvu producentskih zaduženja i zasluga nalazi i ime Džejmsa Vana, veoma radnog reditelja i daleko diskutabilnije figure, posebno ako se na umu ima krš i lom koji nam je lane ponudio između dve špice filma Zlokobno.
Ali, kako nije sve u faktografiji i tim ipak spoljnim i bočnim referencama, ono što se nameće kao utisak koji ponajpre i najviše „žulja“ je to što Arhiv 81 gotovo pa mehanički, a svakako kalkulantski precizno niže te pozajmice, ne zalazeći previše u njihov potencijal, niti njihov značaj. To za posledicu, između ostalog, ima i upadljivo pomeranje fokusa i to pomalo rutinirano postavljeno i odrađeno širenje granica zapleta i naracije, što dovodi do impresije da je Arhiv 81 nekada, u nekoj od ranijih inkarnacija, prvo ipak bio „samo“ scenario za celovečernji film, ali je onda moda uzela maha, pa je preinačen u scenario podesan za osam jednosatnih epizoda, te su ti šavovi i stoga tako vidljivi.
Ipak, nije zgoreg ovde odustati od možda i neprimerene strogosti kada su u pitanju krajnji i sveukupni dometi prve sezone ove već naširoko popularne i tražene serije – priča je dovoljno napeta, glavni junak u dovoljnoj meri zanimljiv, podzapleti su takođe dovoljno intrigantni, serija je čitavim tokom atmosferična, znalački snimljena i posložena, gluma je zadovoljavajuća, klifhenhgeri su, premda očekivani, vešto sprovedeni u delo na kraju svake epizode, fino su rekreirani, naravno, izmaštani odlomci iz navodnih TV filmova, snimaka i filmova iz prošlosti, muzički skor je izrazito privlačan, baš kao što je dizajn zvuka veoma zanimljiv, uvek je dobro videti sjajnog Martina Donovana (pa bilo to i u epizodnoj roli), VHS era kao mitski orijentir je smisleno upotrebljena…
Na drugoj strani, pak, naspram te neporecive upotrebljivosti stoji i (naravno, lični) sveukupni sud da će Arhiv 81, po svoj prilici, ipak skladnije „leći“ i više prijati onima koji su nešto manje upućeni u žanrovske stileme i zakonitosti i koji nemaju taj snažan cepidlačni nagon da na neretko i sitna crevca razlažu lako uočljive formule upotrebljene na dugom putu od početne ideje do krajnjeg učinka u slučaju filma ili serije. A ima nas takvih – ovih drugopomenutih.
Fotografije: Netflix
