Počnimo ljubav iz… rikverca! Kritika filma „Hoću muža“

Bude (po mnoge, srećom samo jednom godišnje) i prođe i taj Dan zaljubljenih, a ipak ostane pitalica za filmofile – kako skrojiti dovoljno atipičan ili barem samo učinkovit rom-kom (romantičnu komediju), a istovremeno i izbeći većinu opštih mesta i zahvata i pokriti barem veći deo istih. Jer kanon je tu da se poštuje, ali i da se od njega, kada god i ako je to uopšte i moguće, i beži, zar ne? Najnoviji ogledni primer može da nam bude i ruski rom-kom Hoću muža, kanda, siguran bioskopski blokbaster i kod nas, a sa Milošem Bikovićem u glavnoj muškoj ulozi.

Između ostalog, iole recentniji rom-kovi morali su da pruže makar privid višeg koncepta na planu zapleta i osnovnog toka naracije. U konkretnom slučaju pomenutog filma to izgleda ovako – mlada, popularna, naravno, lepa, ljupka i pomalo anksiozna TV voditeljka na par koraka je do udaje za voljenog (vlasnika TV stanice na kojoj radi, vidno hladnog i rezervisanog); pa nakon niza peripetija, nesporazuma i potonjeg raskida, reši da se iz osvete u roku od samo mesec dana uda za sramežljivog, mladog univerzitetskog profesora sa kojim su joj se sudbinski ukrstile putanje te noći budućih krupnih nesporazuma, a što se jednako pogubno odrazilo i na njegovu vezu (zapravo, brak).

Naravno, to nije sve i, naravno, potrebno je podosta one uvek dobrodošle suspenzije neverice, i na tom planu ovom filmu scenaristkinje i rediteljke Sonje Karpunine se nema ništa zamašnije zameriti. Naprosto, svi iole žanrovski preciznije struktuirani i određeni filmovi nužno zahtevaju da i gledalac poštuje zadati okvir, a na gledaocima je onda, posebno onim sticajem okolnosti pridošlim, da se „o vlastitom trošku“ i u skladu sa onim što od nekog filma u datom trenutku očekuju odrede prema tako strogoj postavci stvari.

Hoću muža ima dovoljno šarma, duha, poleta i žanrovske pismenosti i uverljivosti, a glavna nevolja predstavlja uvodna trećina – ali ne zbog onoga što pokazuje na planu priče i tretmana likova (i narečenog žanra, odnosno, njegovih datosti), već zbog dramaturški uvek varljive i nezgodne odluke da se priča nadopuni flešbekovima.

Konkretno, u pitanju je nerezonski podug niz (istina, kratkih) flešbekova, koji upadljivo sprečavaju da se u tom odsudnom trenutku priča zbilja razigra, i to onda primetno optereti ritam pripovedanja, a sa takvim opterećenjem teško bi na kraj izašli i znatno iskusniji i upućeniji reditelji i autori unutar tog podžanra, ali i van njega, u širem smislu sagledavano. Dobra stvar je to što film biva, tečniji, pitkiji, kvalitetniji, te sveukupno i prijatniji za gledanje kako odmiče i kada primat preuzme gorepojašnjeni udarni zaplet.

Ima tu i trenutaka za opis kojih će oni manje strpljivi, a uz to i isključiviji, posegnuti za uvek spremnom prozivkom „krindž“ (recimo, segment u TV studiju, sa zabunom identiteta i majmunom), ima tu i najčešće i u holivudskim ostvarenjima sveprisutne mehanike pojave nesporazuma u finišu priče (koji će, gle čuda, dovesti do pomirenja u, nazovimo to tako, javnom prostoru), a na um pada i ta ustaljena postavka po kojoj ruske romantične komedije, i ova u sklopu tog talasa, pate od izvesne aseksualnoasti, što lako može biti i kulturološki namet.

Sa druge strane, nakon pomenute trećine imamo pitkost i dobar ritam pripovedanja, čak i nešto postmodernističkih ukrasa, te uspešno izgrađen i dovoljno ubedljiv odnos između dvoje glavnih junaka (dabome, na potezu od polazne iritacije, pa laganog otopljavanja, pa sve do posledične istinske bliskosti i vezanosti), i za to su zaslužni tumači Kristina Asmus i Miloš Biković, a ovaj film treba biti pohvaljen i na konto odluke da priča bude smeštena u geografski izrazito fotogenični kontekst Kalinjingrada, koji ne viđamo tako često na filmu…

U pogledu upravo pomenutog, tog okvira i turističke razglednice iz dubine kadra, Hoću muža ostavlja upečatljiviji utisak nego žanrovski i u značajnoj meri i tematski srodan Hotel Beograd, film koji je sa krupnim prikazivačko-distributivnim ambicijama trebalo da stupi na repertoare ovdašnjih bioskopa pre dve godine, i to samo dan-dva pre zvaničnog početka i dalje aktuelne pandemije.

Iskreno govoreći, premda ostavlja jači utisak od spomenutog Hotela Beograd, ovaj film ne može da se nosi sa vidno superiornijim Ledom i Slugom (zadržimo li se na ruskom predznaku i Bikovićevom glumačkom opusu dosad), ali na kraju procesa vaganja falinki i jačih strana jeste sasvim solidan film koji će sigurno poslužiti svrsi, tim pre da i dalje čekamo da se srpski komercijalni film napokon profiliše i dokaže i u tom pravcu i žanru. A mustra je, eto, nanovo dostupna.

Fotografije: Art Vista