Gledao sam “Pontonovo srce” i niko mi nije rekao da je to film o domaćoj internet senzaciji

Crnogorski film “Pontonovo srce” je nova romantična komedija koja trenutno igra u bioskopima.

Prvo reč, dve, o klikbejtu iz naslova…

Sigurno ste do sad već čuli za čuvenog internet lika pod imenom “auto otpad Kidi”. Ako niste, pa to je tip koji je, kao što mu ime kaže, čovek koji drži auto otpad. Međutim, s obzirom da je poprilično grub prema mušterijama, mnogi su rešili da mu na Guglu uzvrate time što će napisati negativnu recenziju njegove radnje i pomoći drugima da kod njega više ne svraćaju. Ali ako je grub uživo, na internetu Kidi je još 10 puta gori. I baš na tom internetu kreće njegova uzlazna zvezda, jer je na svaku negativnu recenziju odgovorio sa puno atraktivnih psovki i uvreda koje su se kasnije mesecima prepričavale.

Glavni lik filma “Ponotonovo srce” se zove Kidi i ima auto otpad. Malo je naopak čovek i strog i ume da uputi uvredu kako i u životu tako i na Guglu. Ne koliko njegov imenjak iz stvarnog života, ali svakako liči. U promo materijalu za ovaj crnogorski film nigde ne vidoh da Marko Janketić glumi baš Kidiija, a gotovo sam siguran da bi upravo ta vest možda navukla i veći broj ljudi u bisokope.

Doduše, kakav je krajnji proizvod, pitanje je da li vredi otići u bioskop zbog ove fejk biografije auto otpada Kidija.

Kako nas psuje auto otpad Kidi u filmu “Pontonovo srce”?

U filmu pratimo pre svega mladu glumicu (Marija Labudović) koja je rešena da popravi dedin stari Mercedes, koji je bio redak model u celoj staroj Jugoslaviji. Deda (Rade Šerbedžija) broji svoje poslednje dane i to bi bio poklon za njega. Upoznaje automehaničara Kidija (Marko Janketić) koji, kako to obično biva u ovakvim filmovima, prvo ne želi da joj pomogne, pa popušta, da bi se između njih na kraju rodila i ljubav. Naravno u trci sa vremenom da deda vidi poklon, ali i kroz niz nekih sitnih razmirica pratimo upoznavanje i zaljubljivanje dva glavna lika.

U suštini, ako bi vam rekli da film izgleda kao “Notting Hill”, ali sa auto otpadom Kidijem umesto smotanim bibliotekarom kog je glumio Hju Grant, ne bismo mnogo pogrešili. Mada svakako, ovaj opis bolje zvuči napisan na papiru, nego u realnosti.

U nizu problema koji “Pontonovo srce” donosi sa sobom, možda onaj glavni je u samom scenariju koji sem početnog zamajca sa zapletom ne donosi previše ni humora ni šarma, a to su upravo dve komponente koje svaka romantična komedija mora da ima. I to ne da ima, nego da se davi u njima. Umesto da gledamo jednu malu priču o “bitangi i princezi” koji se zaljubljuju na obodima Podgorice, reditelj Senad Sahmanović nespretno “budži” priču i produkciju scenama sa dronovima i pejzažima Crne gore poprilično nepotrebno.

Umesto da zagrli estetiku nezavisnog filma 90-ih koji bi se mahom zasnivao na simpatičnom i vrcavom dijalogu, samom produkcijom film svojim radom zaliči na ispodprosečnu tv produkciju.

Marko Janketić je dobar izbor za ulogu tipa koji prvo psuje, a onda postavlja pitanja. Međutim ta ideja je samo zagrebana scenarijom i nedovoljno istražena, pa Janketić nema mnogo toga da radi sa nedorečeno napisanim likom. Svakako je priča o dvoje mladih koji se zaljubljuju jer se suprotnosti privlače noseća stvar celog zapleta, ali sam film nas previše vrti u krug sa njihovim “da li će ili se neće” smuvati i pomiriti, kao da nam saopštava da je ovo bio scenario za srednjemetražni film. Na kraju i sama pojava Radeta Šerbedžija u filmu deluje pomalo kao pala s neba i možda i nedovoljno upotrebljena za glumca te veličine i kalibra.

Na kraju, “Pontonovo srce” je najviše opatilo zbog veličine svojih ambicija, iako u svom arsenalu nisu imali neko veliko oružije. Osim tog naslovnog srca zbog kog će svakako film naći svoj put do određene vrste publike. Međutim kad vidimo potencijal cele priče, ostaje nam samo da žalimo što ispred nas nije došao bolji film .