POPreko o… „That Dirty Black Bag“ (AMC)

AMC još jednom pokazuje da je najhrabriji brodkaster kada je u pitanju otvaranje novih (žanrovskih/tematskih) terena za serijske programe, ali u isto vreme ostaje i dosledan svojoj ne toliko glasno nametljivoj liniji produciranja sadržaja koji su ili utemeljeni u konkretnom stripu ili strip estetici duguju svoj izgled (Preacher, Walking Dead, Into The Badlands, Hell On Wheels, Kevin Can F**k Himself, The North Water, NOS4A2, The Terror…) Otuda možda ne treba da nas čudi da prva „špageti vestern” serija (post/poznog) „Zlatnog doba” televizije stiže baš s ovog kanala. I to iz rediteljsko-scenarističkog pera Italijana!

That Dirty Black Bag možda nije šou koji će pokrenuti naročite diskusije, i sem povremenog ašikovanja sa feminizmom i jednakošću polova, ne agituje niti za jednu jedinu woke stvar i njima srodne grupe. On, zapravo, dejstvuje vrlo nihilistički svojim prikazivanjem „zlatne groznice”, kao jednog od ključnih topika vestern filmova. Da biste do kraja dočarali sebi (za slučaj da niste gledali) o kakvom tipu postmodernog (pan-tarantinovskog) modela se ovde radi reći ću vam da glavno oružje jednog od glavnih junaka nije neki mitski kolt, već sekirče nešto veće od indijanskog tomahavka. O, da.

Priča se vrti oko jednog gradića čija je sreća zgasnula sa nestankom zlatne žice, ali je u njenoj osnovi ovo klasičan vestern osvete. Što se grada tiče, tu imamo jednog smutnog šerifa (Dominik Kuper, još zabavniji nego u Preacher-u) koji je u vezi sa „madam” jedinog gradskog bordela (koju igra neodoljiva Niv Sultan iz Tehran, čija je, btw, druga sezona u toku!). Oko njih se vrzmaju još neki zamenici, kurve, vlasnici saluna, od kojih su neki u vrlo strasnim vezama sa vrlo tragičnim posledicama. Nedaleko od grada živi i radi farmer, koji veruje da će bog konačno poslati kišu, a na čijoj zemlji još jedino ima zlata. O čemu on mudro ćuti, svestan đavoljeg posla koje ono donosi, a o čemu sanja njegov sused nameren da mu na svaki način oduzme zemlju i pronađe zlato za koje je ubeđen da je tu.

Svi oni indirektno i direktno biće uvezani ili su već uvezani u sudbine još dva lika. Onaj glavniji je Red Bil, bounty hunter koji sa sobom nosi glave uhvaćenih i posečenih razbojnika u prljavoj crnoj torbi, nameren da ih naplati negde. Serija nam otkriva njegovo poreklo i kako je to postao, i u tom delu priče krije se Anderson (još jednom fantastično žoakimfeniksasti Travis Fimel, iz Vikings-a), kao njegov mentor i čovek koji ga je izveo na put osvete. I nije neki spojl da Red Bel juri Bronsona, psihopatskog ubicu i lopova koji mu je pobio porodicu, a koji sada živi u jednom drugom gradu i kandiduje se za guvernera. Međutim, njihovi putevi će se ukrstiti.

Da li sam pomenuo da Ejdan Gilen, iz Game Of Thrones, ima kejmio kao, također, bolesni farmer koji ubija i muči svoje posetioce?… A takvih „nijansi” ima još.

That Dirty Black Bag je ubedljiv. Ne beži od toga da se šali na svoj račun. Još manje od toga da nas iznenadi svojim dramaturškim odlukama i poseče neke junake za koje je baš malopre dao sve od sebe da nas veže za njih. Milosti u TDOB nema ni za lek. Serija, iako sa špageti vajbom, rekao bih, „vrlo autentično” prikazuje koliko život na „zapadu” nije vredeo ni pišljivog boba i bilo ga je lakše izgubiti nego taj bob.

Daglas But, kao Red Bil i de facto glavni junak, nema oštrinu i harizmu mladog Klinta Istvuda ili drugih renomiranih špageti junaka, ali svojim „poliranijim” izgledom podseća na parodične dane istih, kada su Bad Spenser i Terens Hil krčili sebi isti prašnjavi put. I That Dirty Black Bag u tom smislu deluje kao da neko na bazi tih i takvih „nahovanih” italijanskih vesterna sada želi da skroji jedan neobičan miks palpa i prestiža.

U odnosu na, recimo Deadwood, koji je bio „Šekspir” vestern prestižnosti, TDBB ima manje razrađene i manje kompleksne karaktere, njegova drama je tipskija i manje razrađena, ali obe serije na sličan način tretiraju nasilje kao nešto komično i kao nešto fatalno- što ostavlja debele posledice i zapravo je „najdefinišućija” stvar u formiranju svakog junaka. Svi junaci ove serije su nešto izgubili ili na putu da nešto izgube i osveta deluje kao jedini put da makar privremeno zaleče taj gubitak, i kompletiraju svoju ličnost.

That Dirty Black Bag možda je duhom i tipom obrade „istorijskog materijala” najsličniji seriji Vikings, po mešavini nasilja, testosterona, ženskih oblina i raspoloženosti da se istorijski kontekst ne učini samo autentičnim, već i sočnim. Što mislim da je bila jedna od ključnih osobina i špageti vesterna. Kao i u Vikings i ovde su neki događaji malčice over the top (vitlanje sekirčetom), priča ne ide svojim predvidljivim tokom i vrlo često kreira neverovatne epizode koje na prvi pogled deluju kao „postmoderni moždani udari”, ali, zapravo, i te kako imaju svoje mesto u istorijskom/umetničkom kontekstu (poput tog Gilenovog junaka i njegovog salona za mučenje ili kulta koji čuči u podrumu guvernerske vile). Samo su nam ti i njima slični momenti kontinuirano bili izostavljani iz tipskih/žanrovskih postavki tj. sami žanrovi nisu temeljno renovirani u „Zlatnom dobu”.

That Dirty Black Bag je više nego prijatno i kompaktno osveženje u trenutnoj postavci anglo-saksonskog serijskog programa i, kao i fast fudu, treba da mu nađete mesto u svojoj kulturnoj ishrani.

Naslovna fotografija: YouTube Printscreen