Prigrlimo i pirata, našeg moreplovnog brata: Kritika prve sezone serije „Naša zastava znači smrt“

Svaka, ama baš svaka, uspela ili, pak, posve promašena nova komedija nekako iz prikrajka neizostavno sa sobom nosi i pitanja „čemu se zapravo smejemo, a i šta je danas uopšte smešno i može i ima pravo da bude smešno?“. Povrh svega drugog manje ili više značajnog i univerzalnog, današnji je svet izgubio i dobar deo svog smisla za humor, te posrće pod sasvim izlišnim a kao tuč teškim plaštom mrtvoozbiljnog praznoslovlja, neiskrenog aktivizma i cenzure u vidu ponovo rođene političke korektnosti. A tako je lako, ako već ne i blagotvorno smejati se.

Negde tu se krije mogući ključ nerazumevanja dela kritike (a onda u manjoj meri i javnosti) sa onim što je ponuđeno u prvoj sezoni serije Naša zastava znači smrt (Our Flag Means Death), parodije na piratske teme iz ponude kanala HBO Max-a. Na dušu autora pritom se ponajpre stavlja ono što teško ikada i može da bude smisleno, a što srećemo i u slučajevima prozivki filmova i serija iz domena horora i trilera ili barem onih sa podosta grafički prikazanog i naglašenog nasilja – da se previše relaksirano i neozbiljno odnosi (konkretno ovde) prema teškim pitanjima piraterije i smrti.

Prebacimo li to u ovdašnje okvire, ne može se primetiti da su kolosalni uspesi filmova Južni vetar i Toma (da izdvojimo tek nekoliko njih) doveli do procvata automobilskih jurnjava ka bugarskoj granici, odnosno, do pomame za protetičkim/veštačkim nosevima i kariranim sakoima, praćenim balkanskim kafanskim splinom, tako da ni Naša zastava… u belosvetskim okvirima teško može da pobudi romantičarski zanos ka piratskom pozivu i onom što je on sa sobom nužno nosio.

I prava je šteta što se ostrvljuju na jednu zbilja odličnu novu televizijsko-serijsku komediju (a upućeni su svakako svedoci da već godinama vlada težak deficit uspelih i privlačnih sitkoma, čak i u SAD, gde je toga istrajno bivalo u izobilju), koja je i duhovita, i zabavna, i izrazito vešto zanatski skrojena, a koja, na sve upravo nanizano, u svom idejnom temelju nosi dosta toga prikladnog za pomnije analize, pa bile one i strogo intelektualističkog naboja.

Naime, ova priča o britanskom plemiću koji odbacuje nametnuti mu život, pun zabrana i uslovljavanja, i postaje (nespretni) pirat već na toj tački nudi potencijal za razmišljanja o toj neprolaznoj primamljivosti priča o ljudima-slobodarima, koji su junački naprosto iskoračili iz svog (dotadašnjeg) života i zaputili se ka onom snevanom, pa nosilo to novo i krupne peripetije usled nesnađenosti, neukosti i suštinske, a lične neadekvatnosti za taj novi poziv i bolji i smisleniji život.

Sa druge strane, deo kritike prigrlio je ovu vrsnu i sočnu komediju na konto toga što problematizuje i, dakle, pod znak pitanja stavlja ono što antropolozi/sociolozi/psiholozi… poslednjih leta označavaju sintagmom „toksični maskulinitet”. Istina je, ima u Our Flag Means Death i podosta srčane sprdnje i na račun alfamužjačke ostrašćenosti i sveprožimajućeg straha od osujećenja onog što se smatra samom suštinom pozicije i moranja mužjaka i pratećih doživljaja sveta.

Ali, barem u jednakoj meri ova se serija u svojoj prvoj sezoni (od deset polusatnih epizoda) otvoreno sprda i sa učestalom i najčešće prepisivačkom i promašenom upotrebom tog pojma kao dežurnog i uvek spremnog strašila u viđenju onih koji bi svet da uškrope i ustroje prema strogim kvotama i uzusima.

Međutim, a na jasnom tragu toga, Naša zastava znači smrt najupadljivije poentira u onom svom značajnom i široko zastupljenom aspektu u kome brige, preokupacije, probleme, fenomene i katkad i izmaštane balaste ovdašnjeg sveta prenosi u univerzum šeprtljastih pirata koncem osamnaestog veka.

Na tapetu su tako: strah od individualnosti i usamljenosti (kao i praznog hoda u toku dana – jer u jednoj epizodi pirati pokazuju da im je potpuno stran pojam dokolice, a i mi ovdašnji i sadašnji sve manje imamo vremena i prostora da uživamo u njenim darovima), nametnuta vera u moć istrajnog preduzetničkog duha nekoga ko iznova i iznova pokušava isto, sklonost ka preteranom analiziranju svega, svugde i uvek, kao i teorijama zavere i lako dostupnim znanjima upitne tačnosti…

A, recimo, u šestoj epizodi, koju oboje i tonovi odjeka šekspirijanske drame nužnog gubitka, stiže se do dodatnog upliva homoerotskog kao verne pratilje te alfamužjačke postavke sveta (kojoj se ponekad da oduška da se skrije pod kišobran pojma bromance).

Naša zastava znači smrt je vrhunski rad u svim važnim joj dimenzijama i čini se, imajući u vidu konkretne podatke (a koji ukazuju da je u poslednjih sto i kusur dana ova serija samo u SAD najtraženija nova serija, čija se gledanost, a, kanda, ponajpre zahvaljujući tihoj snazi usmene preporuke, utrostručila u odnosu na prve epizode), da ju je publika spremno i bezrezervno prihvatila.

A zamerke kao zamerke, biće ih i dobro je da ih ima. Baš kao što je slučaj sa analogijama i poređenjima (a posebno je zanimljivo da se nigde ne javlja komparacija i asocijacija na ionako izmučene Pirate sa Kariba), koje se ovde kreću u širokom rasponu od američke ispostave The Office, pa sve do What We Do in the Shadows, na kojoj je radio deo ekipe. I na kraju još jednom – ovo je zaista duhovito i zbilja smešno. Da zabune ne bude.

Fotografije: HBO Max