Prikaz serije „Godine i godine“

Piše: Zoran Janković

Dejvid Mičel, možda i najznačajnije i najosobenije literarno pero u Britaniji danas, nije učestvovao u radu na ovoj seriji, scenario nije njegovog uma i njegovih ruku delo, ali, naprosto, ova izvanredna nova britanska serija čitavim tokom svojih šest sati trajanja odiše onim što upućeni znaju i čemu se često otvoreno dive u prozi narečenog Dejvida Mičela. Mičel je, između ostalog, poznat po tom finom balansu i elegantnom i brižljivom spoju intimističkih priča o burnim duševnim previranjima na mikro- i duboko ličnom planu i prikazu sveta koji se menja i katkad i pred samim našim očima transcendira u nešto što zbunjuje, plaši ali i pritajeno očarava. E, upravo tako izgleda i udarni koren i ključni adut serije Years and Years; pred nama je tu porodična hronika kojoj je dato ili suđeno da se zahukta i oneobiči upravo u trenutku kada se britanski (ali ne samo britanski) svet lagano ali i drastično i nepovratno menja i evoluira u nešto što teško može da sluti na neki magloviti boljitak i novopronađeni smisao na te mitske duže staze.

Kreator i scenarista ove vrsno-slasne nove serije, Rasel T. Dejvis, nije bežao od derivativnosti. U tom smislu, Years and Years se da predstaviti kao zbir recentnijih britanskih porodičnih hronika iz ostrvskog (televizijskog) miljea i onoga što prepoznajemo kao zdravorazumski i delotvoran uticaj isprva britanske serije Crno ogledalo (Black Mirror). Iz Crnog ogledala su preuzete ta nonšalancija i njoj suprostavljena tehnofobija pred prevratničkim tehničkim i tehnološkim novotarijama (koje, kao takve, sasvim prirodno, utiču i u značajnoj meri oblikuju društvo u kojima se javljaju i zbivaju), dok je iz prvopomenute baštine uzeta ukorenjenost u univerzalnim temama i vera u sugestivnost osnovnih emocija, strahova, nesigurnosti i sveopšte emotivnosti, nužne za svaku priču i približno tog kova.

Tako mnogoljudna i evidentno bliska porodica umerenih ekcentrika i pod teretom rađanja i narastanja sve rigidnijeg i isključivijeg društva ipak mora da se ponajpre nosi sa onim što bismo mogli nazvati gorkoslatkom banalnošću svakodnevice – novim ljubavima, lažima, prećutkivanim istinima koje žuljaju i bole, izdajama, nesigurnostima, novim pokušajima, starim neurozama, međugeneracijskim trenjem, zavišću, odanošću, nezalečenim boljkama iz prošlosti i novoprodošlim ranama… A sve to pod teškom senkom sveta koji srlja u novu turu epizoda i nuklearnih sukoba i ponovnog ključanja pogubnih ideja o zakonski proskribovanim nepravičnostima i nejednakostima kao, kanda, najefektnijim vidom borbe za povratak nacionalnih i drugih dostojanstava i odbrane ionako krajnje diskutabilno potrošenog sistema.

Upravo na tom varu treba tražiti ključ za odgonetanje ove silovite i hitre popularnosti pomenute serije, praćene i ushićenjem kritičara, čak i onih zahtevnijih i ciničnijih. To što sve čini da se ova ipak prvenstveno porodična drama, doduše, sročena u maniru ponajboljeg od britanskog nasleđa na tu temu, uz sijaset izrazito umešno inkorporiranih ukrasa i kosina, nametne kao dostojna zamena za Černobilj, zahvaljujući kome su se brojni gledaoci nanovo zaljubili u priče sa naglašenim emoticionalnim aspektom i, reklo bi se, iskrenim zanimanjima autora za specifičnosti i dominantne tajne i putanje ljudke duše i psihe. Na sve to, Years and Years se odlično drži i po pitanju distribucije queer likova i neusiljenosti sa kojom su LGBQ motivi organski utkani u priču, darujući joj i dodatnu upečatljivost i još neke dimenzije i implikacije zarad kojih se može iščitavati i analizirati na još par načina. To ne bi trebalo da čudi imajući u vidu scenarističku biografiju Rasela T. Dejvisa, u kojoj su i uspesi što svakako jesu pređašnje mu serije Banana, Tofu, Cucumber i A Very British Scandal…. A čudesno je sa kojom lakoćom (za šta je definitivno zasalužan i vrhunski glumački ansambl na čelu sa maestralnom veterankom En Rid u ulozi visprene, prpošne i prilično progresivne i liberalne bake i prabake) igra žanrovski tako polivalentnu priču.

Sam kraj ovog prvog serijala, ciljano skliznuvši u naglašeniji flert sa naučnofantastičnim žanrom, otvorio je nove mogućnosti za nove sezone i preoblikovanja i preusmeravanja onoga što je ne samo na nivou priče i načina naracije, već i na polju stilizacije, promišljene i učinkovite estetizacije i sveukupnog dizajna, pokazano u dosadašnjih šest epizoda ovog vrhunskog i odvažnog televizijskog rada. Nov serijal, odnosno, nova sezona možda će uspeti i da razreši ono što je ostalo kao nesavladiva prepreka a u srži je puko pojavne dimenzije ove prve sezone – kako na uverljiv način na licima junaka i antijunaka i u širem fizikusu prikazati protok godina i godina. Ali i ovu upravo iznetu zamerku shvatite kao dokaz da mračna a bliska budućnost i krajnji neuslovi automatski ne brišu potrebu ni za cepidlačenjem, kao tek jednim od naših brojnih idejnih, emotivnih, duševnih i karakternih hlebova nasušnih. Jer, šta zna distopija šta je ljudska priroda u srži svoje biti, zar ne?