Gledao sam “Radnička klasa ide u pakao”, a trebalo bi i vi, i to što pre, jer vrlo lako može da brže, jače, bolje ode u bunker

Novi film Mladena Đorđevića “Radnička klasa ide u pakao” je đavolski zaveo publiku Festa, a videćemo kako će sa ovakvim “opasnim” porukama ući u bioskop u aprilu.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova.

Filmovi crnog talasa su u prethodnim inkarnacijama naših država bili poslati u bunker, kad nisu bili podobni sa svojim stavovima, porukama i filozofijama. Neki od njih su bili sjajni filmovi, a neki samo parole bez velike umetničke vrednosti koje se nisu podudarale sa zvaničnim stavovima tadašnje države. Ipak crni talas kao takav, u bunkeru i mimo njega, je svojim remek delima uticao na delovanje i rad mnogih autora i po pola veka kasnije, a to se na filmovima Mladena Đorđevića baš, baš vidi.

Ipak s obzirom na današnju klimu u kojoj se sve češće i češće zamera bilo kakva i najmanja kritika vlasti i struktura, pitanje je vremena kad će neki novi bunker ponovo proraditi.

Dok pišem ovo, jedna serija se nije prikazala jer dogovara premijeru sa izvesnim fantomskim festivalom, iako ju je samo 72 sata delilo od premijere na državnoj televiziji. “Radnička klasa ide u pakao” ulazi u redovnu bioskopsku distribuciju u aprilu, ali kad vidimo šta se sve nalazi u ovom filmu, možda možemo da se zapitamo i kako je snimljen i kako će uopšte biti emitovan.

O čemu se radi u “Radnička klasa ide u pakao”

A u filmu nas čeka Srbija kakvu nećemo videti na reklamama za Expo 2027. Jug, istok, ili jugoistok Srbije, i malo mesto, sa fabrikom Prvi maj (bez Pirot) koja je izgorela, a sa njom i nekolicina nevinih radnika. Ispred ruševina svakodnevno štrajkuju radnici, dok nove gazde i tajkuni, svi porodično kumovskim vezama povezani sa predsednikom opštine i ostalim moćnicima obećavaju nova radna mesta i boljitak, samo da se okanu tih protesta.

Grad je već sam po sebi pakao na zemlji. Grad duhova, napuštenih kuća u kojima žive ljudi koji to više i nisu. Dane ubijaju gledajući Zadrugu, svirajući i slušajući gusle u lokalnoj kafani, i spremajući taktiku za nove proteste. S tim što deluje da ta taktika jedino interesuje Cecu (Tamara Krcunović) koja je u požaru izgubila muža. Ostale više interesuju Janjuš i Stanija na TV ekranima.

U takvom raspoloženju u grad se vraća Mija (Leon Lučev), čovek blizak bivšim vlastima, koji je zbog neizrečenih malverzacija bio u zatvoru, a koji poznaje čitanje tarota, i druge babske obrede i verovanja koji zabavljaju masu. Ipak, Mija je poštovalac Satane, i polako će svojim zavodljivim mističnim rečima zavoditi Cecu, a onda preko nje i ostale da se priklone sesijama prizivanja mrtvih ali i samog vraga.

I vrag će doći…kao. Tu bi već ušli u duboku fazu spojlera, a ovaj film vredi gledati do samog kraja bez znanja šta će se desiti (dobro do poslednjih scena, o tome malo kansije). Misteriozni čovek poput svih onih metaforičnih likova (naravno da poređenje sa Domanovićem i vođom se samo nameće) povešće prost narod napred. Radnici će se podići i krenuće u svoju prvu satansitičko – komunističku revoluciju. Ili neće…

Đorđević iza sebe ima kultni film “Život i smrt porno bande” koji i danas ima veliku filmofilsku fan bazu. Kad se pojavio, otvoreno sam prezirao taj pretenciozni klinački film koji iza svojih krupnih kadrova krvi, spreme i izmeta nije krio mnogo toga. Pogledao sam ga relativno skoro, i film je još gore izgledao. Stekao sam utisak da, iako sam cenio Đorđevićeve prethodne kratkometražne i dokumentarne filmove (sjajni Made in Serbia) da on možda i nije baš najveštiji reditelj.

Možda zbog toga što nisam voleo, ili možda zbog toga što je prošlo 15 godina i on je u međuvremenu sazreo, “Radnička klasa ide u pakao” je mnogo bolji film, koji sve ono što treba krije upravo iza prvog sloja filma, opet šokantnog kao i pre. Da, ima tu još trapavih scena koje ne mogu da se pripišu limitiranom budžetu male produkcije, ali nećemo sad o tome.

“Radnička klasa ide u pakao” je nemilosrdan. Strašno ciničan i bezobrazan. Baš kakvog zaslužujemo. Nudeći obespravljenom, tužnom i poraženom narodu usluge Satane kao spas je nešto što smo do sad mogli da očekujemo od modernog rumunskog filma, za koji znamo da je najuzbudljiviji sa ove strane evropske kinematografije.

Da, na početku imamo sve moguće poznate i popularne gradonačelnike i mogule po srpskim opštinama kao prvu liniju napada, ali i kroz lik Lučeva one koji su tu bili pre. On kao kakav zlatousti koristi i vara ljude, ali na kraju imamo i narod kao najobičniju marvu koja možda nije zaslužila sve, ali koja je svakako deo svakodnevnog pakla i koja će uvek želeti da iskoristi kao i sve male duše mrvicu moći.

Desiće vam se da navijate ipak za narod, da navijate za osvetu, za sve godine, ali nećete dobiti to zadovoljstvo, jer taman kad pomislite da će vam Đorđević dati tu satisfakciju da vidite moćnike na kolenima, povući će vas natrag u sivilo, kao što su vas sve promene, svi protesti i sve ulične borbe u prethodnih 10, 15 ili 20 godina vratile nazad na dno, prethodno naravno dajući vam nadu da će se nešto promeniti.

Poslednjih nekoliko minuta filma nije na nivou ostatka, i kao da ne nosi istu poruku prethodnih dva sata. Telefoniranje poente i skoro pa optimizam, svakako se ne uklapa ovde.

Saundtrek filma je priča za sebe. Pun je narodnjačkih hitova, u kojima figurira Đavo. Ali dobro, kad su ti tekstovi pisani, nisu imali na umu gospodara tame, već određenog muškog zlikovca kome ta neka pevačica (Zlata Petrović, Marta Savić) tepa ili kudi. Bonus poeni kad shvatite da pesme ne samo da poštuju temu već i prate samu radnju. Borba omađijanog naroda i vlasti uz “pomešaj ove noći crnu ili zlatnu” ili “sitnije Cile sitnije, nauči me najbitnije” uz scenu kad naša glavna junakinja Ceca shvata upravo šta je jednio bilo bitno u celom odnosu nje i Mije.

I pored standardnog rvanja sa akcentom i dijalektom srpske unutrašnjosti, glavne dve uloge Tamare Krcunović i Leona Lučeva se ističu kao one koje nose radnju. Pogotovu Lučeva kao đavolski privlačnog tipa koju nudi i uzima. Momo Pićurić u nemoj ulozi misterioznog stranca koji možda jeste, možda nije onaj kom se ime ne izgovara je efektan pojavom i stasom (ova uloga stiže nakon sjajne uloge oca u “Živi i zdravi”), dok Ivan Đorđević Džudi u nekoliko varijanti krade scenu sjajnim tajmingom za komediju kao Rade Pacov. Pritom, čovek je iz Zrenjanina, ali njegov “južnjački” je kao da nije putovao dalje od Niša u životu, tako da svaka pohvala.

Prava radnika i njihova borba je nešto o čemu nas uče u knjigama iz istorije od malih nogu, ali i konstantno se priziva na raznim novim skupovima i demonstracijama. Bilo kog političkog usmerenja, levog ili desnog, radnik je radnik. Kao što kaže ona pesma popularnog bosanskog benda, “vratiće se Valter jeb**e vam mater”. Ovde vidimo kako izgleda kad se Valter vrati, ali i kako nema opštenja sa majkama, jer nema se ni snage, ni volje, ni sposobnih i brzih ruku i nogu, niti ičega u glavama, iza praznih očiju koje samo ostaju da bulje u televizor.