„Severance” – britka oštrica kapitalizma i dalje seče

Ben Stiler je neko čije ime automatski povezujemo sa komedijom, ali on je takođe imao uticaja na rast jednog specifičnog filmskog žanra tokom 1990-ih. U pitanju su filmovi o kancelarijskom životu generacije X i kategoričkom odbijanju nametnutih okvira i često suludih pravila u svim životnim sferama.

Ovde prevashodno mislimo na filmove kao to su Fight Club, Office Space, The Matrix, pa čak i Good Will Hunting, koji svaki na svoj način predstavljaju likove spremne da idu protiv društva, protiv mase i svojim putem, po svaku cenu. Ben Stiler je režirao film Reality Bites, koji takođe predstavlja likove koji se u životu snalaze na netradicionalan način. Oni su nezaposleni i misle da su pametniji od svih, a sam Stiler glumi jedinu osobu koja radi u kancelariji i zapravo ima stabilan prihod.

On je 2013. režirao rimejk filma The Secret Life of Walter Mitty, koji ponovo predstavlja upozorenje za sve one koji su zaglavljeni u besmislu kancelarijskog posla. A sada se vraća kao producent serije Severance, čijih je šest od devet epizoda i režirao, koja predstavlja novu distopijsku verziju kancelarijskog života. Može se reći da je ova serija na neki način duhovni naslednik gorepomenutih filmova, sa elementima koje će razumeti pripadnici različitih generacija.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

A o čemu se tu zapravo radi? Radnja se dešava u kompaniji Lumon, koja od svojih zaposlenih zahteva da prođu kroz veoma neobičnu proceduru kako bi dobili posao. Naime, njihova svest deli se u dva dela uz pomoć posebnog čipa, tako da je jedan deo svestan samo na poslu i ne seća se ničeg o privatnom životu, a drugi postaje svestan kada napusti kancelariju i on se ne seća ničega u vezi sa poslom.

To već samo po sebi deluje upitno i ima puno implikacija – da li su to onda dve osobe od kojih je jedna stalno zatočena u četiri zida a druga prosto uživa u životu, da li im se pamćenja čuvaju negde van njihovog uma… Ako vas sve ovo podseća na robovlasništvo, to nije slučajno, jer se kaže da je Lumon osnovan 1866, samo godinu dana nakon završetka Američkog građanskog rata, koji je i započet zbog ove teme.

Iako predstavlja distopijsku viziju kancelarijskog života, ova serija je u svojoj osnovi misterija koja na kašičicu daje gledaocima odgovore na mnoga pitanja, začinjene sa još više dodatnih pitanja. Sve to ispituje se sve detaljnije nakon što deo zaposlenih počne da se buni protiv načina rada i tajnovitosti koje im upravni odbor nameće. Oni pre svega ne znaju šta znače brojevi koje obrađuju svakog dana i svako od njih ima neku ludu teoriju o tome, a otkriće tajne sobe prepune koza svakako ne olakšava dolazak do krajnjeg zaključka.

Iako je misterija i čekanje trenutka glavnog otkrića ono što ljude tera da gledaju ovu seriju, ono što je njena srž je crnohumorni uvid u sve apsurdne postulate korporativne kulture. Svi zaposleni moraju da slave kompaniju i preminulog osnivača sa najvećim poštovanjem, a usput dobijaju samo beznačajne nagrade, kao što su gumice za olovke, igračke koje predstavljaju zamke za prste i žurke sa plesom koje treba da smire strasti među svima onima kod kojih je primetna nervoza.

Iako je serija trebalo da bude snimljena i emitovana ranije, odložena je usled korona virusa a to je, ironično, doprinelo njenoj relevantnosti i oštrini. Razlika između poslovnog i privatnog okruženja drastično se promenila u prethodne dve godine, stope nezaposlenosti i nezadovoljstva poslom su porasle i radnici su postali malo svesniji zakulisnih radnji i manipulacija svojih nadređenih.

Kao što ste i pretpostavili, ova serija nije komedija, iako ima humorističke trenutke, a nije ni manifest za odbijanje poslušnosti, ali i te kako treba da nas podseti da uvek i svuda moramo da se borimo za sebe i da sami držimo uzde svoje sudbine. Ona je dokaz koliko su neke vrednosti generacije X danas samo jače, a ujedno i koliko je važno da nove generacije shvate da su u istom sosu i da se ne osveste za dvadeset godina u istom okruženju, prepušteni sudbini na koju nisu ni probali da utiču.

Izvor: The Guardian

Fotografije: Apple TV+