Srpski kralj treša preminuo je pre tačno 20 godina: Bio je automehaničar koji je postao reditelj, a za sebe je govorio da je najbrži pisac na svetu

Na današnji dan, tačno pre 20 godina, napustio nas je Radomir Belaćević (1929–2005), srpski kralj treša.

Čovek koji je uspeo da spoji Junkovac i Holivud, autoelektriku i film, nauku i erotsku poeziju, sve u jednoj osobi. Za neke je bio kralj treša, za druge srpski Ed Vud, a za treće — pionir andergraund filma sa Balkana.

Od Junkovca do filmske trake

Rođen 31. decembra 1929. u selu Junkovac kod Lazarevca, Belaćević je bio samouki renesansni čovek: autoelektričar, pisac, režiser, glumac, producent, pronalazač i pesnik. Završio je višu školu elektrotehničke struke u Beogradu i otvorio svoju radionicu, ali ga je umetnost brzo odvukla u druge vode. Osnovao je privatno filmsko preduzeće “Studio film” i napisao više desetina knjiga, uključujući i tehničke priručnike poput “Autoelektrika za svakoga” i “Atomska energija za svakoga”.

Srpski kralj treša Radomir Belaćević u filmu Dečak iz Junkovca:

Filmski opus: “Tatin sin” i “Ne pušim više”

Njegov filmski opus obuhvata naslove kao što su “Konobarica” (1995), “Tatin sin” (1999) i “Ne pušim više” (2000). “Tatin sin” je poluautobiografska priča o reditelju koji napušta selo na svom vernom konju i odlazi u prestonicu da postavi svoju dramu na repertoar Narodnog pozorišta, suočavajući se sa izazovima urbanog života.

“Ne pušim više” je zamišljen kao edukativni film protiv pušenja, ali je ostao nedovršen. Snimljeno je 23 minuta materijala koji je prikazan u Kinoteci i SKC-u, gde se Belaćević upoznao sa Rambom Amadeusom, planirajući saradnju koja, nažalost, nije realizovana, kako je pisao Popboks.

Pa ipak, široj publici je najpoznatiji po filmu – “Dečak iz Junkovca” dokumentarcu o njemu koji je snimio Dejan Zečević. Film prati Belaćevića koji je naprasno nestao, da bi ga ekipa filmadžija našla na moru kako piše scenario. Nakon toga, Zečević prati Belaćevića koji snima svoj film “Konobarica”, od kastinga do premijere, upoznavajući nas sa njegovom životnom pričom i filozofijom.

Književni rad: od “Ukletog porodilišta” do “Odumiranja nacije”

Belaćević je autor oko 40 knjiga, među kojima su “Ukleto porodilište”, “Starac u Parizu”, “Odumiranje nacije”, “Hitler zamislio pobedu” i “Jeba*ke pesme” . Njegova dela su često imala autobiografski karakter i bila su ispunjena jedinstvenim stilom koji je spajao tehničke priručnike sa erotskom poezijom.

Belaćević se hvalio da je najbrži pisac i da mu je za jednu knjigu potrebno 10-ak do 20 dana maksimalno na napiše.

Belaćević je takođe poznat po tome što je tužio reditelja Srđana Karanovića, tvrdeći da je scenario za film „Virdžina“ prepisan iz njegove knjige „Devojačka priča“. Na prvom suđenju, sud je presudio u korist Karanovića, koji je tvrdio da nikada nije čuo za Belaćevića ni za njegovu knjigu kako piše Yugopapir.

U samom filmu “Dečak iz Junkovca” saznajemo da je Belaćević bio spreman da ide na sud van Srbije, da tuži Karanovića u Parizu, kao i da je spreman bio iz protesta da se skida go pred sudom, sve pod parolom pravda jeste spora ali je dostižna.

Nasleđe i uticaj

Iako je Belaćević bio marginalizovan tokom života, njegov rad je ostavio dubok trag u srpskoj andergraund kulturi. Njegova posvećenost umetnosti, uprkos ograničenim resursima i priznanjima, inspirisala je mnoge umetnike i entuzijaste. Njegov život i delo podsećaju nas da umetnost ne poznaje granice i da strast može prevazići sve prepreke.

Radomir se nije osvrtao na kritike. Sve vreme je vozio svoje. Možda najveća Belaćevićeva zasluga je to što je dokazao da se uz viziju i mnogo entuzijazma mogu ostvariti snovi i da jedini zadatak umetnika, ma koliko (ne)talentovan bio, jeste – da radi i stvara. Uprkos okolnostima!

Nakon smrti, setili su ga se novosadski entuzijasti koji su uspostavili međunarodnu nagradu za andergraund kreativnost “Radomir Belaćević.” ali i bend Kanda, Kodža i Nebojša u pesmi “Čaj”, kad su semplovali par njegovih rečenica.

Danas, dve decenije nakon njegove smrti, Radomir Belaćević ostaje simbol autentičnosti i neukroćene kreativnosti. Njegov rad i dalje inspiriše, podsećajući nas da je prava umetnost često skrivena na mestima gde je najmanje očekujemo.