Gledao sam “The Zone Of Interest”, film nominovan za 5 Oskara, ali i previše veliki da bi stao u bioskop

Jedan od najiščekivanijih filmova godine, The Zone of interest, nakon višemesečnog čekanja i osluškivanja priča o njegovoj temi, konačno stiže u bioskope.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova.

Iako postoje i dalje bioskopi u Beogradu u kojima se puštaju mali, nezavisni autorski filmovi za 30 do 50 najupornijih po projekciji, izlazak na film se u velikoj meri danas odnosi na odlazak u tržni centar u kom nas čeka najnovije čudo tehnike od platna, projektora, zvuka i fotelja. I to je super zaista, i sam u većini slučajava sam više gost ovih drugih nego ovih prvih projekcija.

Međutim, ako samo zastanemo i zamislimo da u istom danu, u razmaku od pola sata, u istom bioskopu, možete da gledate neuspeli superherojski film (kao što je Madam Webb) i večnu temu Aušvica i zla u čoveku koju će autor svojim stilom prikazati kao da je nešto najnormalnije, poput mirisanja cveća…shvatite da nešto tu baš i ne štima.

“The Zone of interest” Džonatana Glejzera je poseban film

Možda čak i ne možemo da ga nazovemo filmom, već posebnim parčetom konceptualne umetnosti koja se umesto u Muzeju savremene umetnosti gleda u bioskopu.

Mada, s obzirom na ceo ovaj moj ekspoze sa početka teksta, oksimoran je onda reći da “The Zone of interest” upravo u bioskopu, odnosno na velikom platnu i sa dobrim zvučnicima jedino i vredi gledati. Jer ono što ne vidite u prvom planu i ono što čujete je mnogo bitnije od bilo čega drugog.

Film prati Rudolfa Hesa, upravnika logora, kao i njegovu porodicu, njegovu suprugu i njegovu decu koji žive uz koncentracioni logor Aušvic. Od svih zlodela koje je nacistička vojska radila u logoru deli ih samo jedan zid. Mi nasilje nikad ne vidimo, ali ga čujemo. A vremenom, počinjemo da ga osećamo, a smrad užasa počinje da izbija iz platna. Iako čujemo jecaje i urlike iz daljine, na koje su naši “junaci” navikli i na koje ne obraćaju pažnju, možda još turobnije i strašnije zvuče dronovi (muzika Mica Levi) i ritam koje proizvode zvukovi visokih peći u logoru, koji svojom bukom ostavljaju traume.

Sama radnja gotovo da ne postoji, jer reditelj Glejzer hladno, bez mnogo ukrasa želi da prikaže svakodnevni život u kom neko uzgaje cveće i povrće, i kupa se u bazenu dok slavi rođendan, dok u pozadini iz dimnjaka izlazi dim i pepeo izgorelih ljudi. Glejzer retko snima filmove, prethodni “Under the skin” je izašao pre 11 godina, ali i taj kao i ovaj novi naslov prizivaju budnu pažnju kritike, kao i publike koja od filma želi nešto malo više od zaglavljivanja kokica među zubima.

Reditelj je samo u nekoliko kratkih scena želeo da nam prikaže tri nivoa zla. Jedan kroz Rudolfa Hesa, monstruma koji sa uživanjem je bio jako uspešan u svom poslu, njegove supruge Hedvig kojoj je možda i posvećen naslov filma i koja će sve uraditi da je nikad ne presele iz njenog rajskog vrta u kom živi, i to će probati da izdejstvuje po svaki cenu. Treći nivo je njena majka, koja dolazi u goste. Ona je nacista koji posmatra iz daljine uspehe svoje vojske, ali koja onog momenta kad oseti smrad logora beži glavom bez obzira.

U tom detalju vidimo mali bljesak ljudskosti koji ipak shvata da to nešto što se dešava iza zida nije u redu. Znam da ova poslednja rečenica zvuči banalno, ali u ovom liku, makar sa Nemačke strane vidimo minimalan procenat ljudskosti. U filmu postoje jevrejske radnice na posedu, kao i scene jedne od kućnih pomoćnica koja ostavlja jabuke logorašima. Te scene su snimljene u crno belom negativu i predstavljaju kontru onoga što gledamo kroz film.

Da je ovaj film potpuno eksperimentalan sa svojom formom, govori nam to da pred sam kraj, gotovo ni iz čega, putujemo u današnjicu, gde dokumentarne slike nam prikazuju Aušvic kao muzej, u kom čistačice čiste hodnike kroz koje će proći tog dana turisti.

Da li nam time Glejzer pokazuje još jedna običan insert iz života ovog mesta, 70 godina kasnije, ili želi da pokaže kako ovaj logor svojom komercijalizacijom je zločin koji traje i da preminule duše tih ljudi i danas robuju kapitalizmu, na vama je da protumačite.

Naravno, veza sa svim onim kasnijim genocidima, zločinima i stradanjima širom sveta, zaključno sa ovim novim koji se trenutno dešava, dok svi mi mirno sedimo i mirišemo cveće je i više nego očigledna. “The Zone Of Interest” iako je smešten u 1943. godinu, rekli bismo da je namereno aktuelan, odnosno ima svoj razlog zašto ga baš danas gledamo.

S obzirom da Glejzer tako postavlja sve, i da kamere prate naše junake iz kutka sobe, i kako se kreću iz jedne u drugu, sve podseća na rijaliti show, a glumcima nije dao puno prostora da iskažu svoje talente. U toliko je veličina Kristofa Fridela i Sandre Huler veća. Fridel tihom, nenametljivom ulogom manijaka upravnika je jeziv. On je zaglavljen u svom svetu u kom samo razmišlja koliko tačno ljudi može da pobije i na koji način.

Za Sandru Huler 2023. je bila veličanstvena godina. Ovde nam je pokazala tu “domaćicu iz pakla” stvarajući od nje običnu, ali zlu ženu, bez previše kičerajskih dodataka koji bi je učinili nestvarnom. Ova uloga kao i ona iz “Anatomy of a fall” su je ekspresno gurnuli u prvu ligu glumica sveta iz koje, već sad možemo da kažemo, nikad neće izaći.

“The Zone of interest” je remek delo, o kom se više priča, diskutuje i razmišlja, nego što se gleda. “The Zone of interest” je remek delo, a na vama je samo da odlučite koje forme. Da li filma, konceptualne umetnosti, ili nečeg trećeg. On se gleda verovatno samo jednom u životu, ali dovoljno da se zapamti do samog kraja.