Tom Ford je u pravu, živeo Tom Ford!: Kritika filma „Gučijevi“

Glasoviti i višestruko nadareni Tom Ford, koga, eto, ničim izazvane u svojim brzopotrošnim hitićima opevavaju i srpske autotjunerke i gaserke, sasvim je u pravu. Naime, isprva se može činiti da je u pitanju povređena sujeta jer je u Gučijevima (inače, najgledanijem filmu u srpskim bioskopima tokom prethodnog vikenda!) njegov lik, a on je bio kreativni direktor koji je praktično iz pepela i kome digao tu modnu kuću, evidentno skrajnut, a uz to ga tumači nepoznati glumac lišen bilo kakvog magnetizma, ali, ne, Tom Ford je zbilja u pravu kada je reč o mršavim dometima ovog najnovijeg, a već drugog po redu krupnog filma reditelja Ridlija Skota tokom samo ove jeseni.

Da stvar bude poraznija ali i zanimljivija u isti mah, Gučijevi pred gledaoce stupaju samo mesec dana nakon dosta dobrog ovojesenjeg ostvarenja Poslednji dvoboj, koji je sumanuto loše prošao na bioskopskim blagajnama, a, pritom, Gučijevi su znatno lošiji a tematski ne mnogo intrigantniji film.

Očito, radna temperatura u tim baš zrelim godinama, kojima bi trebalo da caruje i koje bi trebalo da usmerava i određuje mudrost, očito ne ide u korist Ridliju Skotu. Naprosto, Gučijevi su gledljiv film čije brojne falinke lako upadaju u oči iole verziranijeg i fokusiranijeg gledaoca. Baš kao što je narečeni Tom Ford u svom medijskom istupu ukazao – gluma Lejdi Gage (mimo očiglednih problema sa italijanskim akcentom u engleskom jeziku, a o tome nešto kasnije u ovom prikazu) je vrlo dobra i uverljiva, scenografski i kostimografski, a i šire u pojavnom prikazu ere sedamdesetih i osamdesetih sa sve uvek zavodljivim disko-šarenišem kao ključnim ukrasom, film je besprekoran, odlična je i fotografija (gle čuda, film je snimao pouzdani Darijuš Volski, inače, u ovom veku čest saradnik upravo Ridlija Skota)…

Nasuprot tome, imamo zjapeću prazninu na planu opšteg smisla, ovde u zasenak gurnutog od strane, reklo bi se, opšte bezidejnosti te se Gučijevi zadržavaju na lako dostižnoj tački doslovnosti, odnosno, puke deskriptivnosti, gde pratimo rutinski pregledan razvoj jedne priče koja je u ogromnoj meri tipska, pa i banalna. To je priča o preporodu a onda i padu modne kuće Guči u pomenutom periodu, uključujući i taj famozni slučaj kada je Patricija, supruga tiho nametljivog i probitačnog Mauricija Gučija, orkestrirala i naručila njegovo ubistvo, a, kako se navodi, pod popriličnim uticajem svoje vidovnjakinje.

Bitni trenuci se događaju progresivno (ali presporo i upadljivo neekonomično, jer reč je o kabastoj minutaži od čak 157 skupih i dugih filmskih minuta), lišeni bilo kakve dubine, te na kraju priče imamo žal koji se račva u ponajmanje dva pravca – što središnja tačka filma nije bilo samo ubistvo, čime bi ova priča bila barem uzbudljiva sudska drama i što ovo nije bila nova sezona serije Američka kriminalistička priča (American Crime Story), gde u izvođenju Rajana Marfija i saradnika mu barem ima srčanosti i ubedljivog kempa u izobilju.

Na takav temelj nadovezala se i prenaglašena gluma tzv. mega-acting podtipa nekih od viđenijih članova glumačkog ansambla – nasuprot Lejdi Gagi, kao i Adamu Drajveru, pomalo zalutalom u ovaj lik, ali ipak vičnog da isporuči zadovoljavajuću meru iznijansiranosti u koncipiranju prilično nezanimljivog i nedorečenog Mauricija Gučija, te decentno svedenom Džeku Hjustonu, sa one strane karikaturalnog preterivanja udobno pozicionirani stoje Al Paćino, u potpunosti predan rasnim i kulturološkim stereotipima, ali ipak očigledno u dobroj meri kontrolisan, te potpuno raspomamljeni Džared Leto u roli Alda Gučija, koga je on ovde odigrao kao nedvosmislenu sprdnju, na dobrom tragu onoga što je iz potpuno drugih i u tom slučaju smislenih i ispravnih pobuda, uradio Deni Devito u ulozi Pingvina u Povratku Betmena u režiji Tima Bartona.

Lik koji tumači Selma Hajek, lik vidovnjakinje, u dobroj meri je protraćen i puko je dramaturško oruđe, a u skladu sa tim je i njeno zalaganje na tom glumačkom zadatku. Ovde možemo da pomenemo potpuno promašen autorsko-producentski izbor da likovi ove priče, svi do poslednjeg Ialijani, međusobno komuniciraju na engleskom sa na mahove uvredljivo iskarikiranim italijanskim naglaskom i upadicama (duhovito je primećeno da akcenat Lejdi Gage u Gučijevim varira na potezu Italija-Moskva).

Taj je potez uvek diskutabilan iz najmanje dva razloga – mi već znamo da likovi (u ovom konkretnom slučaju, još i stvarni) svakako nisu komunicirali na nematernjem im jeziku, pa još i sa takvim „ukrasima“, a kao drugo – akcenat ili odsustvo istog je najmanje relevantan problem ako sve unutar priče, kao kičme svega, i filma u celini funkcioniše kako treba, što u ovom ostvarenju vidno dezorijentisanog Ridlija Skota nikako nije slučaj.

Ovde bismo mogli da se vratimo na Toma Forda, koji je inače režirao dva filma (Samac, po prozi Kristofera Išervuda, i Noćne životinje), od kojih je prvopomenuti čista petica ili desetka (u zavisnosti od, naravno, primenjene numeričke skale), a on je pomenuo da se pri gledanju Gučijevih glasno smejao, duboko svestan da u samim stvarnim događajima nema ama baš ničega smešnog ili što bi moglo potpasti pod i inače sklisku odrednicu kempa.

Ford je imao sreće, barem je uspeo da se ovome smeje, što neće baš svakome poći za rukom. Uz to, tamo gde je Poslednji dvoboj ponudio ovovremensku ideološku višeznačnost u priči iz pluskvamperfekta, Gučijevi nude (doduše, privlačno) šarenilo ispraznosti kao jedne od čestih posledica vašara taštine, ali onog lišenog žovijalnosti i poleta.

Fotografije: Universal Pictures/Metro-Goldwyn-Mayer