Henri Rolins: Ljudi su besna stvorenja i zato će uvek postojati besni ljudi

Henri Rolins je ime koje je poznato ljubiteljima hardkor pank muzike, filmova, ali i motivacionih govora, jer je u pitanju svestrana i višeslojna osoba koja i dalje ostavlja pečat svakom svojom rečenicom i stavom.

Karijeru je započeo kao muzičar besan na ovaj svet i spreman da ga kritikuje kako bi se nešto promenilo, a nakon mnogih burnih koncerata, posvetio se solo karijeri, ne samo muzičkoj, nego i onoj radio i tv voditelja i govornika.

Mnogima je poznat po ulogama veoma živopisnih likova u filmovima i serijama, a u Srbiju dolazi 11. februara, gde će se predstaviti novim nastupom pod nazivom „Good to See You”. Tim povodom smo razgovarali sa Henrijem.

Muzičar, glumac, pisac, aktivista, komičar, motivacioni govornik – koja od svih ovih i drugih profesija u kojima ste se oprobali Vam je najdraža?

Gledam ih sve na isti način u smislu da kad se bavim bilo kojom od njih, uvek dajem sve od sebe. Uopšte nisam ubeđen da sam dobar u bilo kojoj oblasti, ali se trudi. Od svega što ste nabrojali, najprirodnije od svega mi je kada sam sam na bini, a pisanje bi bilo na drugom mestu.

Kako se današnji svet razlikuje od onog iz 1980-ih, kada ste započeli muzičku karijeru u bendu State of Alert?

Mislim da je internet promenio stvari na svakom nivou koji bi mogao da se spomene. Kada sam bio mlad, postojalo je mnogo više divljine, a sada je sve više neka sveobuhvatna prilika za konzumere. Mislim da ovo možda ima negativan uticaj na podsticanje kreativnosti. Ako gomila bendova koristi iste platforme, doći će do neke vrste homogenizacije muzike.

Koju vezu umetnik-publika smatrate intimnijom, onu u kojoj ste pevač benda ili onu gde ste govornik?

Govorenje. Nijedan drugi signal ne stiže sa bine osim glasa. To je mnogo teže, bar meni. To je jedan od razloga zašto to oduvek volim.

Da li ima potrebe za besom u današnjem svetu, da li hardkor pank i dalje ima publiku, ili bi poruka mogla bolje da se prenese kroz izgovorenu reč?

Ljudi su besna stvorenja i zato će uvek postojati besni ljudi. Verujem da će ta vrsta muzike uvek imati publiku.

Da ste rođeni 2002. godine i da danas imate 20 godina, kako bi izgledali vaši prvi muzički koraci u današnjem svetu?

Verovatno bi se više prilagodili aktuelnim tehnologijama i modernim načinima komunikacije.

Kako se snalazite u današnjem svetu političke korektnosti i „cancel” kulture i da li verujete da je sloboda govora nešto što treba negovati?

Koliko ja vidim, sve to ne utiče na mene. Ne osećam da se trenutni ukusi ljudi ikako sukobljavaju sa onim što ja izgovaram. Ne cenzurišem sebe i, iskreno, ne verujem da je išta što pomislim ili kažem imalo kontroverzno. O slobodi govora treba dobro da se brinemo i da je ne koristimo olako. Reči imaju težinu i svako treba da ih bira pažljivo.

Koja Vam je omiljena pesma od svih koje ste napisali i koju pesmu bilo kog autora, život ili mrtvog, biste voleli da ste napisali?

Dopala mi se pesma na kojoj sam učestvovao, pod nazivom „Obscene”. Mislim da je ona prilično dobra. Bilo bi dobro da sam napisao „Dazed and Confused”.

Odakle crpite energiju za započinjanje sve više novih projekata i istraživanje novih oblasti?

Smrt je dobar motivator. Smrt i neizbežno pogoršavanje operativnog kapaciteta. Želim da sve obavim pre nego što dođe situacija da ne mogu da pronađem svoje pantalone. Nije to toliko energija koliko odlučnost, ali ipak i u tome ima neke vrste energije.

Kada je u pitanju Balkan, da li ste upoznati sa nekim od lokalnih tema i da li bi fanovi mogli da očekuju priče sa kojima se mogu poistovetiti?

Moj prvi zadatak na bini je da se povežem sa publikom, bez obzira na to gde se nalazim. Spreman sam da to učinim u svakoj zemlji koju ću posetiti ove godine. Ukoliko publika ne može da se poistoveti sa onim što ja pričam, to znači da sam je izneverio. Skoro da uopšte nisam bio u tom kraju sveta. Nekoliko putovanja do Turske, jedno do Grčke, jedno ili dva do Slovenije i to je otprilike to. Što se tiče istorije cele regije, o njoj znam veoma malo.