Jovan Sibinović (Šajzerbiterlemon): Ne očekujem ništa veliko kao što je rok karijera

Neke grupe jednostavno su više cool od drugih. Odmah ih primetite i zvučno i vizuelno. I njihovo ime odzvanja drugačije nego ostala na istoj sceni. Potreban je svakako specijalan dar da za kratko vreme napravite toliku količinu odjeka na sve strane. Grupa Šajzerbiterlemon je upravo takva. Nije ni čudo da su nakon covid-19 zatišja, upravo oni učinili uzbudljivim otvaranje izložbe Novi talas u Beogradu: PAKET ARANŽMAN na Kalemegdanu. Jovan Sibinović (gitara, vokal), Konstantin Janković (bas gitara) i Ana Đurović (bubnjevi), definitivno su taj najnoviji beogradski talas. Pitali smo Jovana za detalje.

Verovatno je već dosadno pitanje – ali, kako je bend dobio ime?

Slučajnim izmišljanjem jedne do tada nepostojeće složenice i spontanim prihvatanjem iste kao imena benda. Nema neke dublje simbolike u tome.

Kako si zapravo odlučio da napraviš rok bend? Probudio si se jednog jutra s tom idejom ili …?

Mislim da se danas retko ko budi sa idejom da napravi bend. Čini mi se da se to dešava spontano, bar je tako bilo u mom slučaju. Još uvek veliki broj klinaca uči da svira instrumente i „džemuje“ sa društvom i verujem da većina njih jednim delom želi da to pretvori u pravi bend i da ima koncerte. Dobar deo tih klinaca vrlo brzo krene nekim drugim putem, ali u životima nekolicine se poklope određene okolnosti koje ih zadrže u muzici. Ja sam tako „džemovao“ sa mojim najboljim drugom Radetom, svirali smo autorske pesme koje je pravio njegov stariji brat. Prvo je za bubnjevima bio njegov kum, a kada je on otišao u inostranstvo da živi, pozvao sam Anu da svira. Družili smo se sa bendom Vizelj, koji je u tom trenutku postojao već godinu dana i sa njima smo svirali prvi koncert u klubu Atom na Dorćolu. Taj prvi nastup nam je dao veliku motivaciju i tako je sve krenulo.

Kako bi opisao muziku grupe Šajzerbiterlemon na samim počecima, ko su vaše preteče i inspiracije na sceni?

Imali smo tu specifičnu okolnost da imamo 5 gotovih autorskih pesama u trenutku kada prvi put u životu ulazimo u studio za probe. Radetov brat je te pesme pravio sa svojim bendom Malo ubistvo među prijateljima koji nikad nije zaživeo. Svirali smo ih samo prvih godinu dana, ali i dan-danas smatram da su dosta dobre i mislim da su nam upravo te pesme bile glavna inspiracija. U tom periodu sam otišao na koncert benda Repetitor i to je za mene bila prekretnica. Taj bend me je inspirisao da pravim svoje pesme.

Da li se nešto u međuvremenu promenilo u vašem stilu? Koji pomak u zvuku primećuješ za ovih 7 godina postojanja?

Puno toga se menjalo, posle nepune prve dve godine postojanja potpuno smo „resetovali“ repertoar, došao je novi basista i ja sam prešao na glavni vokal. Taj naš zvuk sa samih početaka je u diskografiji ostao zabeležen kroz pesmu Debele žene koja se našla na prvom EP-ju. Na tom izdanju našla se i pesma Čudni ljudi, za nju smo snimili prvi spot i ona nas je na neki način predstavila publici. Već je ona zvučala neuporedivo „teže“ i mračnije od svega što smo do tad radili, i na temelju te pesme izgrađen je taj zvuk našeg debi albuma Iza naših zidova.

Sledeći album već se ozbiljno kuva? Šta nas očekuje na njemu?

Očekuje vas, nadamo se, jedan novi pomak u našem zvuku. Ovaj put ni sami nismo sigurni šta taj pomak podrazumeva i šta će doneti. Trenutno snimamo prve četiri pesme na albumu, a preostale pesme tek treba da uobličimo za snimanje u drugoj polovini godine. Ono što znamo je da neće zvučati isto kao prvi album i da će biti puno novih senzibiliteta.

Predstavi nam aktuelnu postavu – čime se, osim muzike u bendu, bavite Ana, Konstantin i ti?

Meni su ostala još tri ispita da završim studije filmske i televizijske produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti, a Ana završava drugu godinu režije na istom fakultetu. Nas dvoje smo u bendu od samog početka, a Kole je stigao na poziciju basiste krajem prošle godine. On završava treću godinu u gimnaziji i planira da upiše dizajn zvuka. Verujem da bi ova postava mogla zaista dugo da opstane.

Koji je najvažniji nauk koji si primio tokom svoje rok karijere?

Da dajem 200% sebe i da ne očekujem ništa veliko kao što je „rok karijera“.

Kako vidiš rok muziku nakon aktuelne pandemije? Ima li joj mesta, hoće li morati da se ozbiljno promeni? Šta ona sad izražava, čije viđenje sveta?

Vidim je potpuno isto kao što sam je video i ranije. Naravno da pandemija trajno menja svest ljudi i verovatno ubrzava geopolitičke procese, ali se ne slažem sa tom postavkom da posle pandemije „ništa više neće biti isto“. Kod nas postoji bogata i raznovrsna nezavisna scena, puna mladih ljudi koji ponekad vide svet na načine koji su starijim generacijama nerazumljivi. Ja vidim tu scenu, koja uključuje gomilu muzičkih žanrova i stilova, i ne vidim da će pandemija tu promeniti neko viđenje sveta.

A kako vidiš sebe u budućnosti – kao muzičara, možda producenta, ili u nekom sasvim trećem umetničkom polju…?

Trenutno uopšte ne znam kako vidim sebe u budućnosti, što i nije tako loše kada prihvatiš da to danas nije ništa strašno.

Autor naslovne fotografije: Nemanja Jovanović – Nova.rs