Maša Nešković: Asimetrija ili o suštini ljubavi
Posle međunarodne premijere, dugometražni igrani prvenac Asimetrija rediteljke Maše Nešković premijerno je prikazan i u našoj zemlji, u okviru Festivala autorskog filma u Beogradu, što je bio prirodan povod i zgodna prilika da o ovom novom srpskom filmu porazgovaramo s rediteljkom Mašom Nešković pre no što je razgrabe silni drugi mediji i dok su utisci još sveži.
Šta je ono što smatraš ključnim i što je tebi najličnije, a što bi volela da gledaoci najpre prepoznaju i potom povezuju s Asimetrijom?
Volela bih pre svega da dođu otvorenog uma, bez ikakvih očekivanja o tome šta film o ljubavi treba da bude i da se prepuste filmu koji smo napravili. Da puste sebe da otkrivaju stvari u tih sat i po vremena, i da nešto od toga ostane s njima i kad pođu kući, i sutradan, a možda i duže. Volela bih da s Asimetrijom povezuju jedno možda nostalgično, ali u isto vreme lepo osećanje, osećanje koje nema veze s kajanjem, ni krivicom, nego sa suštinom ljubavi.
Povezani članci
Nedavno si se vratila iz Brazila, gde je film imao svetsku festivalsku premijeru. Kakve utiske nosiš s tog gostovanja, kako je prošao susret s nepoznatom publikom?
U Sao Paulu smo imali četiri projekcije na 43. Mostri. Bilo je vrlo uzbudljivo prikazati film prvi put pred običnom publikom, i to publikom koja govori drugi jezik i živi na drugom kontinentu. Takođe, glumica Mira Janjetović, koja je išla sa mnom na festival, do tada nije gledala film, pa sam strepela kako će reagovati, da li će biti zadovoljna. Odnos reditelj-glumac veoma je specifičan i pre svega se bazira na međusobnom poverenju. Mira je sebe nesebično dala Asimetriji, i ja sam osećala veliku odgovornost da i njoj, i svim ostalim članovima ekipe, to poverenje vratim što boljim filmom – filmom na koji će biti ponosni. Što se Mire tiče (pošto je ona dosad jedina i videla film), u tome sam i uspela, i veoma sam srećna zbog toga.
A brazilska publika je sjajno reagovala i time dokazala univerzalnost Asimetrije. Projekcije su bile pune, ljudi su ostajali da razgovaraju s nama, i zanimljivo je da su želeli da podele svoja tumačenja filma više nego što su želeli da postavljaju uobičajena pitanja. Ideje koje su prepoznali u filmu mene čine veoma srećnom. Takođe, bilo mi je značajno da vidim da li će ljudi i emotivno reagovati, a s obzirom na to da je bilo i suza (i to ne samo ženskih), rekla bih da smo uspeli.
Da li je (na tom uzorku mereno) Asimetrija dosegla tačku univerzalnosti i izbegla zamku balkanske egzotike?
Asimetrija definitivno nije ono što se obično smatra „balkanskom egzotikom“. Iako su svi likovi čvrsto ukorenjeni u realnosti naše zemlje danas, ovaj film se pre svega bavi emocijama, što nije područje na kome su srpski filmovi previše dobrodošli na internacionalnim festivalima. Asimetrija je u tom smislu možda više „egzotika“ za domaću publiku. Publika i kritika će to proceniti uskoro.
S ove tačke gledišta, kako ti prija dugi metar?
Dugometražni igrani film je definitivno drugi sport. I u idejnom smislu i u smislu komplikovanosti realizacije. Od prve ideje do premijere Asimetrije prošlo je više od osam godina. Iskreno se nadam da ću do drugog filma doći barem brže, pošto na lakše niko od mojih kolega (uključujući i mene) ne može da računa.
Na scenariju si sarađivala s Vladimirom Arsenijevićem i Stašom Bajac. Kako teče saradnja tog tipa, naročito pošto si debitantkinja, a srpski film je uglavnom autorski, gde je reditelj često i scenarista?
Mislim da je vrlo važno (naročito za debitante) da je reditelj taj čija je inicijalna ideja za film, prosto zato što je onda ta ideja nešto što ga se suštinski tiče, što će ga zanimati i ukoliko se realizacija tog filma oduži više godina. Tako je bilo i s Asimetrijom. Inicijalna ideja potekla je od mene, a zatim mi se vrlo brzo pridružila Staša Bajac (koja je sa mnom radila oko dve godine). S njom se ta ideja produbila, transformisala, dodatno razvila u nove ideje i konkretizovala u scene i likove. Vladimir Arsenijević se pridružio u poslednjoj fazi rada na scenariju, kad smo već dobili sredstva za snimanje, pa je on dodatno radio na karakterizaciji likova i uvođenju novih, ja volim da kažem „natprirodnih“ elemenata, koji su meni bili veoma potrebni da bih ispričala ovu priču onako kako sam je osećala.
Zanimljiva je i glumačka podela, reklo bi se da tu nema lakih, ziheraških i brzopoteznih rešenja. Kako je tekao put do baš ovog krajnjeg izbora u tom aspektu nastanka Asimetrije?
Mene nije zanimalo da podilazim publici u bilo kom smislu, pa ni prilikom izbora glumačke ekipe. Time mislim da izražavam svoje najdublje poštovanje prema publici. Smatram da je publika željna sadržaja koji će je izazvati na razmišljanje i smatram da je moja dužnost kao rediteljke da stvorim različite izazove za publiku svog filma. Bilo mi je važno da pronađem glumce kojih se ta priča tiče, i koji će moći da je nadograde svojim iskustvima i svojim talentom.
Daria Lorenci Flatz i Uliks Fehmiu dobili su uloge bez kastinga, samo na osnovu razgovora o scenariju, dok su ostale glavne uloge izabrane na iscrpnim kastinzima.
Mladen Sovilj, čiji sam rad veoma cenila i ranije, potpuno me je fascinirao na kastingu, uradio je nešto toliko neočekivano i novo da nije bilo moguće da uloga ode nekom drugom. Lolu Vitasović (devojčicu) smo ludom srećom pronašli vrlo brzo, a Mateju Poljčića (dečaka) tražili smo do mesec dana pre snimanja i našli smo ga na igralištu ispred kuće moje prijateljice. Nikad do tada nije glumio, niti je znao da ga to zanima, a ispostavilo se da je neverovatno talentovan.
Miru Janjetović (mladu glumicu kojoj je Asimetrija takođe prvi dugometražni film) takođe sam veoma dugo tražila. Tu ulogu sam prvo dala jednoj od naših najboljih mladih glumica, veoma hrabroj i iskrenoj, ali kad sam upoznala Miru, shvatila sam da je ona ta koju sam tražila. Zbog talenta koji ima i zbog zbog specifične energije koju sam želela da lik Olje nosi. Nešto što je toliko specifično da se ne dâ glumiti. Takođe, bilo mi je važno da glumce ne izaberem prema onome što su do tada radili, već da im pronađem možda neko drugačije mesto. Tako sam izabrala i Ljubu Bandovića, Dubravku Kovjanić, Milicu Stefanović, Tamaru Krcunović, Moma Pićurića i Gorana Slavića (dva sjajna crnogorska glumca), kao i Borisa Mladenovića (frontmena grupe Jarboli). Milica Janevski i Aleksandar Stojković imaju male, ali veoma upečatljive uloge. Za najmanje uloge, prema mom mišljenju, uvek treba zvati najbolje glumce.
Film je dugo nastajao, koliko će ti vremena biti potrebno da predahneš i resetuješ se za nešto novo, i kako ti se čine izazovi promocije?
Još uvek se osećam kao da nisam završila s Asimetrijom. Odavno mi se vrzma po glavi ideja za novi film, ali i dalje nisam sigurna da li će od toga nastati film ili jedna sezona serije. Počela sam odnedavno da mislim o broju ljudi kojima se obraćam. Ja sam zajedno sa još 60-ak ljudi koji su radili na stvaranju ovog filma radila osam godina. S obzirom na to da je čitav budžet filma uložen u produkciju i postprodukciju, vrlo malo sredstava ostalo je za promociju. Pitanje je do kog broja ljudi će uopšte stići informacija da film postoji, a zatim je i pitanje koliki će broj ljudi odlučiti da ih zanima jedan takav film. Televizija je danas (svidelo se to meni ili ne) neuporedivo snažnija od bioskopa, komunicira s nesrazmerno većim brojem ljudi. A s obzirom na to da skoro svi koji stvaraju filmsku umetnost žele da komuniciraju s publikom, postavlja se pitanje da li je bioskop u Srbiji danas i dalje mesto za to.
Asimetrija u nekoliko faktografskih detalja
Asimetrija je prvi dugometražni igrani film mlade srpske rediteljke koja je, zajedno s Vladimirom Arsenijevićem i Stašom Bajac, napisala scenario za svoj prvenac. Od ključnih saradnika, treba izdvojiti: direktora fotografije Đorđa Arambašića, montažerku Mariju Šarac, kompozitorku Janju Lončar, kostimografkinju Biljanu Grgur i scenografkinje Jovanu Cvetković i Jelenu Sopić. Film je sniman tokom leta 2017. godine u koprodukciji producentskih kuća This and That Productions iz Srbije, Korektif iz Slovenije i Nightswim iz Italije, a uz podršku Filmskog centra Srbije.
A zaplet glasi…
Film ima tri narativna toka… U prvom, dečak i devojčica provode zajedno poslednje bezbrižne dane letnjeg raspusta, pre nego što ona s porodicom emigrira u inostranstvo. U drugom, mladić i devojka se sreću tako što osluškuju jedno drugo kroz tanke zidove jedne beogradske zgrade. U trećem, žena i muškarac se rastaju posle 20 godina braka. Oboje pokušavaju da se snađu, ali im veza koju su izgradili i dalje ne dozvoljava da nastave sa svojim životima… Leto je vrelo, ulice Beograda su puste, priče ova tri para se prepliću.
Povezani članci
Ostali članci
Filmski januar
Ivan Tokin: Manje pričajte, više plešite
