Milica Vučković: Ćutimo o najvažnijim stvarima

Pred čitaoce je stigao novi roman Milice Vučković Smrtni ishod atletskih povreda, a zbog čega ovaj roman i ova autorka zaslužuju vašu pažnju pročitajte u razgovoru koji sledi.

Zbirku priča Roj objavili ste 2014. godine, tri godine kasnije usledila je prva nagrada na regionalnom konkursu Biber za priču Jedu ljudi i bez nogu, 2019. godine objavili ste roman Boldvin (Lom). Evo nas u razgovoru, par dana pred izlazak vašeg novog romana Smrtni ishod atletskih povreda (Booka). Kako ste se odlučili za naslov?

Pre svega, volim duge naslove. Ne volim naslove koji imaju samo jednu reč u nominativu. Dosadno mi je to. Volim naslove kao što su Golmanov strah od penala, ili Otac na službenom putu. Zar taj naslov nije već film sam po sebi? Smišljala sam, zvučaće neskromno, naslov koji makar malo može tako nešto da proizvede, naslov koji vam se vrti po glavi kao pesma koju ne volite, a čuli ste je u supermarketu i čitav dan ne možete da je izbacite iz glave. Pored toga, želela sam naslov koji ne prepričava knjigu, takve naslove posebno ne volim. Moj naslov se u nekom užem smislu ne tiče romana, niko od junaka ne strada od atletskih povreda (niti takve povrede imaju smrtni ishod, za one koji vole crni humor naslov bi trebalo da bude šaljiv), ali se strada od svih onih drugih sitnih povreda koje prećutkujemo, od čukljeva, uraslih noktiju ili promaje.

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Šta sami od sebe kao spisateljice očekujete? Pomaže li vam književnost u otkrivanju nečeg novog o sebi? Ako je to u Boldvinu bilo razračunavanje sa alkoholom, kako kažete u jednom od intervjua, i time da posle posla ne idete u kafanu, i traćite život, sa čime ste ovog puta rešili da se susretnete?

Trudim se da ne očekujem ni od koga ništa, a ponajmanje od sebe. Očekivanja upropaštavaju ljude i međuljudske odnose, očekivanje je po sebi, već, jedna svojevrsna emotivna ucena. Književnost mi pomaže da govorim, jer se obično stidim da pričam.

Ne sećam se tog intervjua, ali morala bih da dodam da se u Boldvinu ne razračunavam (samo) sa time. To je roman koji preispituje poziciju žene u patrijarhalnom društvu, šta je ono što od nas žena koje „nećemo da budemo samo žene” pravi to što danas jesmo. Kako i najsitnije slike odrastanja utiču na formiranje naše ličnosti, i na kraju, kako se iznova pronalazi svoja pozicija za sve one zalutale žene kakva sam i sama bila.

U novom romanu bavim se sličnim nekakvim stvarima, Eva je isto zalutala žena. Ipak se u prvom planu bavim patološkim odnosima, kako porodičnim, prijateljskim pa tako i ljubavnim, partnerskim. Bavim se problemima sa kojima se susreću žene koje su samohrane majke, bavim se životom na „baušteli”. Bavim se psihičkim zlostavljanjem, to bih podvukla. Od svega toga, kao i uvek, najvažnije mi je bilo da se susretnem sa sopstvenim demonima kojih ima u svakom ćošku moje ličnosti. Rešavam ih se, jednog po jednog, ćutke.

Roman ste posvetili onima koji ćute. O čemu ćutimo danas, a o čemu nikako ne smemo da ćutimo?

Ćutimo o najvažnijim stvarima, a kokodačemo o nevažnim. Bavimo se aktivizmom na društvenim mrežama, fizičkim izgledom umesto duhovnim stanjima, lajfkoučingom umesto edukacijom, bavimo se „podrškama” umesto borbama. Mi moramo dobro da odučimo ono što smo generacijama učili. Moramo da odučimo da trpimo. Živimo u zajednici u kojoj je jako izražena ta kultura srama, to je naš folklor, to su naše sestre ili tetke kojima nije dozvoljeno da se vrate u porodični dom nakon razvoda, to su ljudi koji ćute o zlostavljanju koje trpe jer ih je sramota što su to sebi dozvolili, jer se plaše osude zajednice. Moramo, pre svega, sebe i druge da naučimo da nije sramota pogrešiti, da naučimo da ne pripisujemo svu krivicu sebi. Moramo da naučimo da ne ćutimo, da se ćutanjem ne meri naše lepo vaspitanje, naše junaštvo.

Verujem da je za nastanak romana postojala višestruka motivacija. Koliko dugo je trajao proces preispitivanja i pisanja, dok niste rekli da rukopis može među čitatelje?

Pokušala sam da napišem ovaj roman još pre par godina ali nisam uspela. Taj rukopis bio je suviše patetičan, nisam ipak imala dovoljnu distancu od teme kojom sam se bavila. Zatim sam ga varila nekoliko godina, a napisala ga prošle godine za svega par meseci. Čim sam stavila poslednju tačku, bila sam spremna za sve dalje.

Ne sudi nikome pre nego što se staviš na njegovo mesto – svima nam je poznata ova stara izreka. Kakvo je mesto vaše junakinje, odakle ona dolazi, ka čemu upinje, čega je gladna? Kakva je naspram sveta, muškaraca koje je odabrala, naspram roditelja?

Moja junakinja gladna je elementarnog poznavanja sebe, gladna je sagovornika ili makar neke dobre literature. Ona je naivna, lepo vaspitana žena iz dobre porodice, ona ima višak empatije prema svetu oko sebe zbog osećaja odbačenosti i nedovoljnosti koji sa sobom nosi. Ona je, dakle, idealna žrtva.

Naravno da svedočimo konstantnom i sistemskom nasilju nad ženama, no umetnost koju stvaraju žene bi takođe trebalo da služi iznalaženju mehanizama za sopstveno izbavljenje.

Koji su to konkretni mehanizmi koje vaša junakinja koristi? U čemu leži ohrabrenje?

Moja junakinja ne odabira da se spasi. Moja junakinja, glupača jedna, uporno odabira da se samoobmanjuje. Odabira da riba fugne između pločica, opsesivno, umesto da se suoči sa onim što je u životu žulja. Odabira da beži od sebe i svojih problema – u još veći problem, jer ona tako jedino ume. Odabira da preživljava svaki dan kao da je u bokserskom ringu, i da za sebe veruje da je hrabra, da se mnogo trudi i da daje sve od sebe. Nipošto ne odabira da sebe pogleda u ogledalo, jer pre svega, ne voli sama sebe nešto previše ni da gleda. Budući da ona nije umela da se spase, nisam htela ni ja da je spasavam. Najveća je greška misliti da možeš nekoga drugoga da spaseš od njega samog. Ja sam je ostavila tu da se koprca u tom romanu, da umre ako treba, ali sam zato pokušala da pomognem svim drugim ljudima koji će se u mojoj junakinji prepoznati.

Budući da se izražavate u više umetničkih medijuma (slikarstvo i književnost), kako birate sredstva za analizu određenih tema i ideja?

Otkako sam počela da pišem, u suštini, više u slikarstvu ne komuniciram nikakve probleme osim likovnih. I to mi mnogo prija, što imam dva jezika kojima mogu da govorim. U slikarstvu me zanimaju boje i površine, teksture i to „traženje slike“. To je jedan svet za sebe u koji volim da pobegnem, tu sam svoj na svome, tu nema junaka i problema, zapleta i raspleta, tu sam samo ja i ta neka slika koja treba da se desi koju tražim kao da ronim po morskom dnu, kao da sanjam. Verujem, eventualno, da na moj likovni stil utiču oni problemi sa kojima se razračunavam u pisanju. Ljudi zato valjda često kažu da su moje slike mračne, teške. Meni nisu, meni su baš vesele. Za mene su najmračniji ljudi oni koji su stalno veseli. A u pisanju se, dakle, razračunavam sa svim drugim problemima koji nisu likovni, kada pišem, onda sam budna. Jako.

Kakva ste čitateljka, kako pronalazite knjige, koje poklanjate, koje čuvate za biblioteku? Preporučite nam omiljene autorke.

U poslednje vreme nekoliko puta se od mene tražilo da preporučim samo autorke koje čitam. Nisam sasvim sigurna šta bi to trebalo da znači, niti imam omiljene autorke. Imam omiljene knjige. Pronalazim ih, neretko, baš onda kada mi najviše trebaju, same se pojave. Moram da priznam da i nisam baš neka čitateljka, jer od čitave knjige upamtim samo opšti utisak. Kao mali Ciga iz vica kada kaže „ja upamtio samo melodiju“, e pa ja sam taj mali Ciga (nadam se da ovo smem da kažem uprkos teroru političke korektnosti). Nikada ne znam da prepričam knjigu, znam samo da me je oborila sa nogu. Ne volim dosadnu književnost, napamet naučene i lepo sklopljene rečenice. Volim mangupe, volim one što se ne prilagođavaju. Volim Bernharda, volim Elfridu Jelinek, volim Crnjanskog, i Dostojevskog, volim u krajnjoj liniji taj Golmanov strah od penala, to je genijalština čista, volim Proljeća Ivana Galeba, volim Adio kauboju, volim Pioniri maleni mi smo morska trava, volim sasvim ludu Dorotu Maslovsku, Srđana i Bekima volim nekim drugim danima. Volim i neke knjige čije autore ne volim. Puno knjiga volim i puno ljudi volim. Umem da volim, reklo bi se.

Milica Vučković rođena je 1989. godine u Beogradu. Završila je slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti, na kojem trenutno brani doktorat. Članica je umetničkog udruženja ULUPUDS, od 2014. godine sa statusom samostalnog umetnika, i ima iza sebe preko deset samostalnih slikarskih izložbi.

Prvu knjigu, zbirku kratkih priča Roj, objavila je 2014. Za Jedu ljudi i bez nogu dobila je 2017. prvu nagradu na konkursu za kratku priču Biber. Godine 2020. našla se u finalu na konkursu FEKP, takođe za kratku priču. Svoj prvi roman Boldvin objavila je 2019. i s njim je uvrštena u dva najuža izbora za književne nagrade „Vital“ i „Biljana Jovanović“. Piše i prozu i poeziju, pesme su joj objavljene u nekoliko književnih časopisa kao što su Fantom slobode, pančevački Rukopisi, Povelja, Sent.

Živi i radi u Beogradu i Herceg Novom. Uvek sedi u ćošku.

Naslovna fotografija: kunst.weekly