Dvojni prikaz: Romani „U vrtu ljudoždera“ i „Snaga“

Piše: Zoran Janković

U vrtu ljudoždera – Lejla Slimani

Prilično brzo nakon i kod nas primetno uspešnog i hvaljenog romana Uspavaj me (takođe u izdanju ovdašnje Booke) u prilici smo da se nanovo uverimo u sad već osvedočeni pripovedački i književni dar Lejle Slimani. I zaista – roman U vrtu ljudoždera (preveo Vladimir D. Janković, objavila Booka) predstavlja korak napred u iznalaženju jedinstvenog pripovedačkog glasa ove autorke. Na prvi pogled (barem po pitanju teme i zapleta) manje kontroverzan u odnosu na Uspavaj me, ovaj roman nam pomenutu autorku predočava u vidno drugačijem izdanju – izraz je svedeniji, ritam je osetno primireniji, stil je sveden na najnužnije, zaokreti su blagi i dosta toga je zadržano na nivou implicitnog i sugerisanog. Ipak, ispod tog privida, podno te ipak samo zgodne i varljive fasade u ovom romanu sve pršti od tenzije i krupnih ideja. Lejla Slimani u romanu U vrtu ljudoždera, delu usredsređenom na glavnu junakinju, nošenu dubokim podvojenostima i tektonski snažnim porivima puti, pokazuje da se o neprijatnim aspektima ipak može govoriti hladno, bez osude, ali uz punu svest što zauzdana polemičnost nudi u smislu i ne tako očiglednog dara po roman u celini gledano.

Glavna junakinja je žena koja je ponajpre samu sebe dovela do tačke pucanja, a iz prikrajka nas čekaju i ideje poput pitalica – šta kada je građanska uprizorenost samoizabrana opcija, šta kada put nagoni u autodestrukciju koja je tako zavodljiv, a možda i preko potrebni nam cilj… Slimani je ovde posebno uverljiva i upečatljiva u tim nenametljivim prikazima atipičnim, zastrašujućih a intrigantnih duševnih stanja u predvorju duboko lične entropije, kao eha sveta koji neumitno klizi ne ka dekadenciji već sada i ka svom potpunom kraju. Na sve to, u prikazu tog terora puti kao čvorišta mnogih čvorišta, Slimani dobacuje i do visina u kojima već dugo obitava vazda skrajnuta Polin Reaž i njena neprevaziđena Povest o O. Kada se sabere, u pitanju je 170 stranica prepunih krupnih i slasnih darova, zar ne?

Snaga – Naomi Alderman

Iako se isprva kao previše ushićena i neodmerena čine poređenja sa znamenitom Sluškinjinom pričom Margaret Atvud, koja se, ruku na srce, i sama javno pohvalno izrazila o Snazi, obezbedivši i hvalospevni blurb, izdašno rabljen u promotivnoj kampanji širom planete, tamo negde pri kraju prve četvrtine ovog štiva postaje jasno da Snaga jeste zaista odličan i poseban roman. Za nestrpljive, dovoljno bi bilo istaći za početak i samo činjenicu da se Snaga Naomi Alderman (prevero Miloš Patrik, objavila Booka) istinski dobro drži i kada je posmatramo i prevashodno kao polemičko delo sa jakim feminističkim štihom. Uz to, Snaga funkcioniše i kao idejno jasno ustrojen a narativno razmahan triler sa izrazito jako i jasno pozicioniranom ideološkom tezom. Naime, krajnje jednostavna postavka o iznenadnoj i zbunjućujoj pojavi po kojoj devojke, devojčice i žene širom sveta otkrivaju da imaju moć – moć da iz tela im indukovanim strujnim udarom nanose bol, pa i da izazovu smrt – može biti posmatran kao zgodna doskočica sa očito snažnim subverzivnim potencijalom, ukorenjenim u toj polaznoj spekulaciji šta bi se događalo da je svih ovih godina civilizacije seksizam imao posve drugačiji polno-rodni predznak.

Posebno je zanimljivo to što Aldermanova ovu priču izlaže ritmom koji nije odlikovao njena (takođe naglašeno polemička) ranija dela, a priča u kojoj sve i bukvalno pršti od naboja, nasilja i pretnje koja se ne da tek tako zauzdati, ispričana je ciljano hladnim glasom i tonom. Ta oprečnost čini tek jedan u nizu ozbiljnih aduta ovog romana koji uspeva da, uprkos tom enigmatičnom distopijskom ruhu u idejnoj ravni, predstavlja i odraz stanja stvari danas a širom planete nam. Alderman u sve to uspeva da udene i podosta emotivnosti i izobilje pritajenog a britkog humora, strpljivo ispredajući mrežu satkanu i od napetosti, subverzivnosti, intelektualnog poštenja, uvek dobrodošle drskosti i samosvojnosti u opažanju krivdi ovog našeg sveta i hrabrog a staloženog prikaza novostečenih snaga koje bujaju mimo logike i prepreka i možda donose preokret, a onda i srećinji kraj po mnoge. Otud i stižemo do sjajnih, čak i vidno lirski intoniranih i potcrtanih pasaža poput sledećeg: „Snažna je, oduvek je bila snažna, i sada se rve sa snom kao sa teškim natopljenim ćebetom. I dalje sanja da su joj pesnice stegnute i da pokušava da ih otvori, i zna da će se probuditi čim natera ruke da joj se mrdnu u stvarnom svetu, a onda će ih udaviti u krvi, sručiće kišu bola na njih, otvoriće ponor iznad njih i izručiće vatru nebesku na zemlju.“