„Džez Mejnard”: Krvava rapsodija o osveti

Ako vam kažem da se glavni lik zove Džez Mejnard i da u Barselonu dolazi sa trubom u ruci, mogli biste da pomislite da to zvuči kao početak priče koju bi vrlo rado u film adaptirao Dejmijan Šazel.

Međutim, ako na to dodamo činjenicu da ga u prvom kadru zatičemo vezanog za stolicu sa prijateljem Teom, dok ih „ljubazno” ispituju, pretpostavićete da je u pitanju ipak malo drugačija priča.

Grafički roman „Džez Mejnard” je francusko delo koje je izlazilo u periodu od 2007. do 2009. godine, a koje je u integralnoj verziji na našem jeziku objavila Najkula u okviru edicije Vagabond, koju smo već pominjali na našem sajtu.

Ovog puta imamo priliku da čitamo strip o poremećenom i ogavnom podzemlju Barselone, u kome niko nije bezbedan i ništa nije van domašaja.

Roher i Raule donose mračnu atmosferu kriminala u koji su upleteni svi slojevi, od nevinih na ulici pa do onih koji sede udobno u kancelarijama, što služi kao potpuni koncert lepoti samog grada u koji je radnja smeštena.

Vrlo brzo stavljaju nam do znanja da ovo nije nikakva nostalgična porodična drama, već krvavi triler u kome se partnerstva i saradnici menjaju u skladu sa isplativošću finalnog ishoda.

U igru su uključeni dijamanti, jedan vrlo vredan novčić, naizgled nezaustavljive ubice sa mačevima i, naravno, Džez Mejnard koji se našao baš usred svega toga.

Njegov povratak u Barselonu dešava se deset godina nakon što je pobegao u SAD, ostavivši iza sebe rođenu sestru i dva najbolja prijatelja koji su krenuli potpuno suprotnim životnim putevima.

Kada sazna šta je sve njegova sestra preživela, Mejnard odlučuje da se osveta mora servirati, te usput balansira između onih koji bi da ga angažuju za opasne poslove i onih koji bi da ga iseckaju na delove.

Sve ovo možda zvuči kao neki akcioni film, čak i sami likovi referenciraju Džejmsa Bonda, ali mislim da bi se pre moglo opisati kao nešto što je baš po ukusu Kventina Tarantina.

Servirane su nam brojne odlično crtane akcione sekvence, između kojih jedini predah predstavalju trenuci u kojima likovi pregovaraju i smišljaju svoje naredne korake da bi prevarili sve ostale koji su se nameračili na isti cilj.

Ti trenuci dobro služe čitaocu da i sam pohvata ko je na čijoj strani, a ujedno i da uživa u ovoj jedinstvenoj mračnoj viziji grada koji brzo proguta svakoga.

„Džez Mejnard” ima i epizode nakon onih u ovom izdanju

Veći deo radnje odvija se po noći, u tami i uskim hodnicima, pa je igra senki vrlo bitna, a paleta zagasitih boja predstavlja odjek svega onog mračnog što se krije ispod površine.

One su takođe i tako raspoređene kao da je ovaj strip pravljen da se čita po tmurnom jesenjem popodnevu, uz neki tihi džez u pozadini.

Tu su i pojedine uznemirujuće teme ali, osim puno krvavih scena, nikad se ne odlazi previše u detalje i eksploataciju situacije, već jeza dolazi iz nagoveštaja onog što se odigrava iza zatvorenih vrata.

Bez obzira na to, čitanje se odvija brzo i lako, naročito tokom akcionih scena koje se odvijaju po uzoru na najbolje akcione filmove, a pojedini preokreti doprinose tome da radnja ostane sveža do kraja.

„Džez Mejnard” nije za najmlađe čitaoce, ali za nešto starije ljubitelje devete umetnosti može da predstavlja prijatno iznenađenje kao jedno vrlo zrelo i autentično umetničko delo.