„Pokretne slike”: Suočavanje sa surovom realnošću kroz priče Edne O’Brajen

Zbirke priča vrlo često čitamo kad želimo da presečemo neki obimniji ili teži roman, a odlično su štivo i za izlazak iz čitalačke krize. Priče ne moraju da se čitaju kontinuirano, možemo da pravimo pauze od po nekoliko dana između svake priče u zbirci i da nam to ne pokvari doživljaj. Ipak, nisu sve zbirke priča iste, te stoga nisu sve baš pogodne za takvo opuštenije čitanje. Neke prosto moramo da čitamo u kontinuitetu jer se kroz svaku od njih provlači glavna ideja autora/autorke i povezuje ih kao nevidljiva nit. Zbirka priča Edne O’Brajen, Pokretne slike, upravo je jedna od tih zbirki koje imaju tu nit koja celu zbirku povezuje u jednu koherentnu celinu, a ta nit je žensko iskustvo.

Edna O’Brajen je irska spisateljica i jedna od najvećih hroničarki ženskog iskustva našeg doba. Kroz njene knjige, mahom smeštene u Irskoj, ona prikazuje život žena u jednom krutom i nemilosrdnom društvu, ustrojenom prema strogim dogmama nametnutim od strane katoličke crkve. Zbirka priča Pokretne slike je upravo jedna takva knjiga, koja kroz 12 različitih priča provlači motiv žene kroz njene različite uloge – društvene i porodične. Mahom su u pitanju žene u kasnijem životnom dobu, što je, moramo priznati, prilično retka tema u književnosti. Položaj žene i njena uloga u porodici je sama po sebi neiscrpna tema, koju O’Brajen dodatno sužava i samim tim usložnjava i komplikuje. Ova tema postaje daleko složenija ako uzmemo u obzir opštu činjenicu da svako, ma koliko godina imao, ima pravo na sreću i ljubav. To nam se, kad tako kažemo, podrazumeva kao normalno. Ali vrlo često u stvarnosti na to zaboravljamo. Junakinje ovih priča su supruge, majke, ćerke, bake, neudate, sestre, a priče kreću od sela i pomeraju se ka gradu. Time što smešta ovu grad-selo distinkciju u svoju zbirku, Edna O’Brajen upravo želi da nam pokaže sve razlike, ali i sličnosti između te dve sredine. Ona nam kroz ove priče pokazuje da selo možda jeste primitivnije, ali licemerje i izopačenost nisu ništa manji u gradu – samo su obavijeni nekim plaštom koji ih čini manje primetnim, ali ne i manje prisutnim.

Ovo su bolne i mračne priče koje govore o najvećim strahovima onih naizgled neprimetnih žena i sve je prikazano baš onako kako jeste. O’Brajen slika različite odnose – odnos majke i sina, svekrve i snaje, odnos ćerke i oca, sestrinske i rodbinske odnose baš onako kakvi oni zaista jesu. S jednom malom bitnom razlikom – ona ih slika onako kako se oni odvijaju unutar nas samih i stavlja ih u poređenje sa njihovom spoljnom manifestacijom. Dakle, ovde postoje dve manifestacije tih odnosa i autorka nam upravo pokazuje kako se te dve konstrukcije veoma često uopšte ne poklapaju. Ovde su u pitanju strahovi koje je teško priznati sebi samom, a koji kidaju i stvaraju pritisak u glavi i grudima, tako da čovek preispituje svaki svoj postupak veoma detaljno i postavlja sam sebi pitanje da li je normalan. Uz sve to, Edna O’Brajen piše maestralno – skoro da možete da osetite miris vlage i mahovine i da vidite sva ta turobna lica izmučena društvenim normama koje kao da je čovek stvorio da bi samog sebe pokopao i unesrećio. I da, svakako ne postoji bolji naziv za ovu zbirku od ovog koji joj je dat, upravo zato što sve vreme imate osećaj da gledate neke obične i nebitne životne priče kako se pomeraju, preklapaju, a onda padnu u zaborav kao da nikad nisu ni postojale.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite strik.rs

Fotografije: Zorana Karapandžin